Интриге и мистерије одувек су пратиле чланове српских краљевских породица, али чини ми се никога, као принца Ђорђа Карађорђевића, старијег сина краља Петра И Карађорђевића. Не постоји личност којом се толико заокупила читава српска јавност и ко толико дуго траје, као краљевић Ђорђе.

И данас су отворена питања да ли је принц Ђорђе био лудак или интелектуалац, заводник или хомосексуалац, херој или бараба, монархиста или републиканац… Такве грубе дилеме готово да су неспојиве у реченицама, али очигледно не и када је у питању личност принца Ђорђа. Одговоре на ова питања није лако дати. Прегледом свих писаних извора до Другог светског рата, стиче се утисак да је принц Ђорђе био психички болесник, бахат, прек и насилан. Након Другог светског рата слика је потпуно другачија: то је смирен човек, пун поштовања и разумевања, жртва своје породице.

У оваквим случајевима потрага за истином постаје права авантура, која често, због недостатака релевантних доказа, остане на личном утиску историчара или новинара. Понекад, као што је то случај данас, изроне, неочекивано, докази који расветле део историје и баце потпуно ново светло на одређену личност или догађај.

Захваљујући Музеју путовања и ретких књига Адлигат, односно господину Виктору Лазићу, који ми је дозволио увид у легат дугогодишњег секретара принца Ђорђа Милорада Панића Сурепа, пронашао сам документе који откривају мрачне тајне српског двора. Кључна су два документа, о којима ће овде бити речи. Први је оригинални рукопис принца Ђорђа Карађорђевића “Из мојих записа”, објављен 1925, и сведочанство Милорада Панића Сурепа пред комунистичким властима из априла 1962.

Када говоримо о првом документу, односно књижици “Из мојих записа”, која је штампана 1925. у 3.000 примерака, она је, како ће се испоставити, била “кап која је прелила чашу” у односу краља Александра и Николе Пашића према принцу Ђорђу. Принц Ђорђе износи званично у јавност тешке оптужбе на рачун краља и Пашића. Он пише подробно о покушају тровања и тровању од Пашића, непоштовању и покушају избацивања из краљевске породице противно свим правилима од краља Александра, његовог рођеног брата.

Ипак, последњи пасус те књижице разоткрива личност принца Ђорђа, који недвосмислено прети убиством краљу Александру и Николи Пашићу, и у том пасусу наводи следеће:

–И онда нека се нико не зачуди ако будем доведен до крајњих граница, до којих један живи створ може издржати, па да ми не остану никаква друга средства за одбрану, осим личног разрачунавања. Али нека се тада не каже да је недозвољено напасти оне који су неприкосновени или матори, када већ нико није нашао да је подло и мучки оно што су они са мном чинили.

Овај пасус је избачен из мемоара “Истина о мом животу”, који су објављени тек 1969, јер није приказивао принца Ђорђа као трагичну личност и жртву, што је био циљ књиге. Управо због тога је избачен и пасус у ком позива на двобој генерала Петра Живковића након безазленог сукоба око салутирања (поздрављања). О том догађају принц Ђорђе, између осталог, записао је:

–После овога не мислим имати више никаква општења с вама нити каква год удворичка саопштења примати. А ви ако имате иоле свести о официрском достојанству и части, требало би да знате шта вам ваља чинити. Моја адреса је: 56 Јевремова.

Треба додати да је ова књижица након објављивања, иако не званично забрањена, ипак системски уништавана и данас званично постоји само један примерак, који се чува у Народној библиотеци Србије.

Када је реч о другом документу, он је заиста права ексклузива. Наиме, Милорад Панић Суреп 2. априла 1962. дао је исказ о владању принца Ђорђа Карађорђевића током Другог светског рата пред комунистичким властима у својству бившег секретара принца Ђорђа. У једном делу Суреп наводи следеће:

–Ђорђе је заиста тада несебично помагао НОП. Две-три године преко мене је редовно давао за НО Фонд од 5.000 до 10.000 дин. месечно, а више пута сам га користио за преношење нашег пропагандног материјала. За све време рата био је веома грлат и отворен агитатор против краља, Драже и четника. Лично могу посведочити како је куражно одбио сваку сарадњу са Недићем и Немцима иако му је предочено да би могао бити поново послан у лудницу. Био је спреман да пође и на Слободну територију у Пусту Реку, али су то омели републиканци на веома перфидан начин.

Ово је био други исказ Милорада Панића Сурепа у вези с владањем принца Ђорђа Карађорђевића за време Другог светског рата; први је дао на самом почетку рата.

Током маја 1942. органи Специјалне полиције дошли су до трагова који су, због сумње да помаже партизанима, водили и до принца Ђорђа Карађорђевића. Према њиховим информацијама, принц Ђорђе је преговарао са КПЈ о сарадњи и размишљао да се упути у Босну, одакле би командовао целом акцијом НОП.

Одмах је поведена истрага, током које је приведен најпре принчев секретар Милорад Панић Суреп. Он је на првом саслушању демантовао везе с КПЈ и истакао да је Ђорђе Карађорђевић “и против Драже Михаиловића и његових људи и против партизана јер њихову борбу сматра илузорном и штетном по српски народ.” Само два дана касније Панић је дао другу верзију: да он јесте давао новчане прилоге за НОФ, али у своје лично име. Панић је провео неколико месеци на Бањици, а пошто је ослобођен 1944. појавиће се као члан пропагандног одељења при Главном штабу партизанских одреда Србије. Нису сачувани подаци да је и Ђорђе Карађорђевић доспео под истражни поступак, по чему закључујемо да се вероватно неко из врха српске власти заложио за њих. Међутим, у мају 1944, према грађи ПК КПЈ, Милорад Панић је поново упутио понуду партизанској команди да Карађорђевић оде к њима у Јабланицу, где би озваничили сарадњу. Партизански штаб је ову понуду одбио. Коначно, позната је епизода из октобра 1944, када је принц Ђорђе посетио партизанског команданта тек ослобођеног Београда, генерала Љубодрага Ђурића, и изразио “потпуну лојалност новим властима”.

Након Другог светског рата члановима породице Карађорђевић забрањен је повратак у државу, проглашени су за државне непријатеље, одузета им је имовина и част, а они су остали развејани по читавом свету. Сви, осим једног, принца Ђорђа Карађорђевића, који је живео спокојно у новој Југославији.

До данас се у јавности претпостављао разлог његовог мира у новој држави, мада је здрав разум већину историчара спутавао да размишљају у правцу било какве веће сарадње једног Карађорђевића с комунистима. После ових докумената недвосмислена је и јасна сарадња принца Ђорђа са комунистичком партијом.

Текст: Милан Богојевић