Пише: Горан Горски – Јован Синановић
Тајанствени „Црни човек“, необични ратник и самопроглашени „српски цар“ Јован Ненад био је све, само не уобичајена појава на историјској сцени средњовековног Балкана, почетком XВИ века. Историја о њему, као и о многим другим личностима и темама, још увек не успева да каже коначну реч. Шта више, чини се да, како време одмиче, вео тајни око овог, у то време веома харизматичног човека, постаје све непрозирнији.
Појавио се изненада, као муња, почетком октобра 1526. и нестао исто тако брзо, у јуну 1527.године, на крилима пророчанстава о ослобођењу од Турака, веома популарних у српском народу у то време, а која ће, по њима, у дело спровести тајанствени црни ратник. Још су у народу била „свежа“ сећања на Српско царство и Деспотовину, иако се српска државност и формално угасила (на више векова) 1459. године када је султан Мехмед ИИ Освајач са својим трупама освојио Смедерево, главни град Деспотовине. На султански престо је 1520. дошао Сулејман Величанствени, освајач који је новим освајањима додатно проширио Османско царство. Непуних годину дана касније освојио је Београд, капију Средње Европе, а потом урушава и Угарско краљевство у чувеној Мохачкој бици, која у свести мађарског народа има онај исти значај који у свести српског народа има Косовска битка. И у њиховом поразу страдао је њихов владар, краљ Лајош ИИ. Као турски вазал Угарском је касније управљао ердељски кнез Јован Запоља, али је у беспоштедну борбу за добијање круне с њим ушао надвојвода Фердинанд Хабзбуршки, рођени брат цара Карла ВИ. У овај сукоб је био увучен и самозвани српски „цар“ Јован Ненад – „Црни човек“, и то на страни Јована Запоље.
Не мирећи се са губитком Деспотовине, Јован Ненад,“од Бога послан“, започео је своје деловање 1526. у Бачкој, затим у Банату и деловима Срема. Веома брзо је окупио велики број присталица јер су многи поверовали да је његова појава ништа мање него „Божји наум“. Ослободивши Бачку, пренео је војне операције на територију Баната делећи ослобођене поседе својим људима. Наравно, због тога се врло брзо замерио угарским великашима који су чекали згодну прилику да му „дођу главе“. Међу њима се нарочито истицао племић Валентин Терек, чији је феуд Суботицу Јован Ненад изабрао за престоницу свога царства. Нажалост, као и увек у таквим приликама, већина српских племића и великаша са тла Угарске, радије је бирала покорност туђем владару ради сопствених интереса, него неизвесност у походу ка стварању нове српске државе, па Јован Ненад међу „својима“ није наишао на очекивану подршку, осим, наравно, међу „обичним“ људима.
Са армијом која је нарасла на скоро 20 000 људи, после ослобођења Бачке и Баната, „српски цар“ је намеравао да преко Срема продре и у Србију и својим сународницима у матици такође донесе слободу. За овакав смео план недостајала су му ратна средства, пре свега топови, па је због понуђених материјалних погодности прешао на страну Хабзбурговаца. Уследила је очекивана реакција Запоље и његовог војводе Петра Перењија који се са бројном војском сукобио са српским ратницима предвођеним Радославом Челником у близини теке Тисе, код Селеша. Победа српске војске је била потпуна и „српско царство“ је тада достигло свој врхунац.
Кад је већ свима постао неподношљиви „трн у оку“, Јовану Ненаду су главе дошли не Турци, већ Угри , и то велика војска коју су предводили великоварадски бискуп Имре Цибак и војвода Петар Перењи. У боју на Седфалском пољу, у јуну 1527. године, српска војска Јована Ненада је до ногу потучена, а он се, после боја, са малим бројем преживелих, повукао у Сегедин. У једној заседи је тешко рањен, па је једва успео да се склони у оближње село, где је, после издаје, мучки убијен (како нас извештава хроничар Ђурађ Сремац).
До сада се није сазнало порекло овог чудног тамнопутог човека, који је имао велики црни белег преко десне стране лица и тела, све до стопала. Многи су га доводили у везу са ромејском (грчком) династијом Палеолог, па и са српским деспотима, док су други говорили да је сасвим незнатног рода. Било је и мишљења да је, једно време, обављао посао коњушара на двору угарског кнеза Јована Запоље. Остало је, међутим, забележено, да је живео испосничким начином живота (два сата би спавао, а трећи проводио у молитви), пророкујући, као „Божји наум“, потпуну пропаст Турског царства и ослобођење Цариграда које ће спровести лично он, као српски цар.
Није остало забележено да је он сам икада говорио о свом роду и пореклу.
Извор: Поглед
