Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ЖРТВЕ КОМУНИСТА ВАПЕ ЗА ПРАВДОМ: У Словенији мајских дана 1945. године стријељано 10.000 црногорских четника!

Василије Зечевић је био један од оних ријетких припадника одреда Павла Ђуришића који је успио да се спаси од комунистичких ликвидатора у Словенији. Он је у америчком “Србобрану” реаговао на паушално лицитирање бројем жртава припадника ЈВуО из Црне Горе у Словенији, јер се најчешће помињала цифра 7-8 хиљада, износећи да он посједује доста прецизне податке о броју страдалих: “Истина је међутим, да је у Словенији стигло око 13 хиљада четника, који су били под командом Павла Ђуришића. Треба напоменути да је Павлов одред био појачан у Кожусима у Босни 1945. године, приласком војводе Баћовића са херцеговачким и пуковника Зарије Остојића са босанским четницима. Њих је било око три хиљаде. Цела та војска заједно са избеглицама, при крају рата, кретала се усиљеним маршем према Аустрији, да што пре дође до Енглеза као својих савезника и код њих нађа уточиште… На велико наше изненађење Енглези су нас разоружали и насилно враћали преко југословенске границе и предавали комунистичким џелатима. Најбројнија четничка група од 5600 људи враћена је из Дравограда у Марибор и стрељана у Похорју. Друга група – избегличка колона од три хиљаде људи, стрељана је у Камнику. Две хиљаде стрељано је у Кочевју. На обали ријеке Саве убијено је 300 четника. У Љубљани је стријељано 1300 четника. Група од 730 четника, којој сам и ја припадао, стрељана је у Камничкој Бистрици… Комунисти су ове групе задржавали 2-3 дана у логорима или у другим секторима. Ту су их пребројавали, правили спискове и узимали разне податке. Свакако, ту се радило о некој комунистичкој тактици заваравања. После су извођени четници на стрелишта. Са стрелишта спасило се је бјекством по неколико четника, међу којима сам био и ја”. Зечевић истиче да је наведене податке, поред сопственог искуства, добио и од оних, који су као и он успјели да се спасу комунистичких ликвидација, а сви они су прецизно знали бројни састав људства својих јединица, тако да је он дошао до податка да је у Словенији стријељано нешто више од 10 хиљада припадника ЈВуО из Црне Горе: “Од оних 13 хиљада бораца, спашено је само 2000 младића испод 18 година старости, које су комунисти прикључили њиховим јединицама. Неколико стотина жена упућене су на присилан рад по разним местима Југославије. Неколико стотина четника спасени су бјекством са губилишта, или су у мањим групама прешли у Аустрију и разбегли се по селима на рад. Четници су радили код сељака. Ови су их држали и чували. Тако смо ми код аустријских сељака, српских непријатеља из прошла два рата, нашли уточиште. Према провереним подацима, у Словенији је остало више од 10 хиљада четничких гробова”.18)

Трагику четничког страдања описао је и истакнути четник из Црне Горе Радуле Ј. Остојић, такође један од ријетких који је избјегао словеначку стратишта. Он је своја сјећања на ове злочине записао у часопису “Братство” из Канаде 1976. године у тексту “Четничке ломаче у Словенији”: “Навршава се 31 година од најгнуснијег злочина и најкрвавијих покоља, извршених у Словенији мјесеца маја 1945., од стране комунистичких шакала  над четницима Црне Горе, Боке, Санџака и Херцеговине, међу којима је била и група четника Срба муслимана из одреда потпуковника Фехима Мусакадића, личног пријатеља са Солунског фронта генерала Михаиловића…Ти заточници ‘на слободу мријет навикнути’ у броју од 30 хиљада, прошли су кроз Босанску голготу, месеца децембра 1944. године. Свесни да их прате црни тучоносни облаци свесни да иду кроз крв и огањ ка слободи или смрти, пре поласка на голготски пут, извршили су преформирање војске, и на Рудом примили свето причешће на челу са бесмртним и легендарним  војводом Ђуришићем, где су поновили и заклетву. Заклетву и причешће извршио је Црногорско-приморски митрополит Јоаникије са својим свештеницима, њих преко 70, на начин попут стихова: ‘Црква ми је дивно поднебесје/ Олтар часни брда и долине./ Тамјан мирис што се небу диже:/ Из цвијета и бијела свијета /И из  крви за крст проливене!’

Остојић даље свједочи о судбини своје војске која је тешко страдала у одступници преко Босне и Херцеговине, затим Хрватске, а свој тужни крај доживјела је у Словенији: “Храбро су се борили и одбијали окупаторске, комунистичке и усташке нападе. Тако су кроз крваве борбе прешли Босну и Хрватску и преполовљени, као сенке, физички сломљени, дошли у Словенију. На граници Словеније и Аустрије срели су се са енглеском војском, за коју су искрено  веровали да је истински савезничка и ослободилачка”. Међутим, Енглези су их пилатовски предали Титовим егзекуторима: “Али место утехе и спаса, Енглези по свом погрешном прорачуну и политичкој игри, четнике су разоружали и тако беспомоћне, пилатски предали, њих преко 12 хиљада, комунистичким џелатима да под оштрицама њиховог крвавих кама нађу најстрашнију смрт. Све се ово вероватно радило у духу Стаљиновог диктата на Јалти и Техерану. Над овим разоружаним и тада немоћним слободарима и родољубима, комунистичке хијене подло и нејуначки искалили су сав свој бес и садизам над својим жртвама. Пре поласка на смрт на комунистичке ломаче четници су доведени и сабрати у Марибор и Дравоград, где су била централна мучилишта. Ту су у току неколико дана прошли кроз најстрашнија злостављања и тортуре. Мучења су била необјашњива, тако да у нечовечним поступцима бацају у засенак све познате инквизиторе свих времена”.

Потом аутор описује методе злостављања беспомоћних људи које су енглески “савезници” претходно разоружали, па предали комунистичким егзекуторима: “Кундацима и гвозденим полугама комунисти су четницима ломили кичме, преламали руке и ноге, избијали зубе, секли прсте и скидали прстење, главе појединих четника биле су страшно искрвављене и исечене, а очи избијене, висила као обичан комад меса. Митрополита Јоаникија и остале свештенике посебно су злостављали са дивљачким и недостојним шалама малтретирали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије. Митрополита су пола жива одвели у Аранђеловац и тамо је у највећим мукама испустио своју племениту и свештачку душу. За његов се гроб не зна. У Дравограду су једне ноћи заклали преко пет стотина четника, од којих су већину бацили у Драву, а остале спалили по рупама около вароши. Тако су исто и у Марибору стотине четника клали и спаљивали”.

Остојић тврди да је од свих стратишта у Словенији, највише припадника ЈВуО ликвидирано од комуниста на Похорју: “На том губилишту митраљезима су их израшетали, па лешевима, међу којима је било још живих, пунили су ровове, које су били раније ископали, па потом поливали бензином и спаљивали…Тако је Похорје, масовна и најкрвавија гробница, где је побијено и спаљено преко 10 хиљада четника. Ово место је данас познато код поробљеног српског народа под именом ‘комунистички катини’. Тих су се дана по читавој Словенији видели велики и црни облаци, густи облаци дима, а ваздух био испуњен задахом људских лешева. Поднебље планине Похорја било је прекривено непрегледним црним јатима гавранова и орлова. Ове грабљивице, привучене мирисима људског меса, страшно су и језовито пиштале и грактале, тако да су ову крваву сцену чиниле још трагичнијом и страшнијом. Са дивљим писком, птице су кроз облаке дима слетале на ову ужасну касапницу, грабиле и носиле поједине делове људског тела и тако заједно са комунистичким џелатима пировале крвави пир”.

На крају текста Остојић сумира трагичне посљедице комунистичких злочина по српски народ, који треба да се угледа на поменуте мученике као примјер како се брани своја домовина, људско достојанство, иако су против себе имали наци-фашистичке и комунистичке непријатеље. На крају су доживјели да буду жртве политичких комбинаторика, издати од западних савезника, који су их према договору са СССР-ом предали комунистима: “Ту је поубијан цвет прве и најбоље младости и источена крв најплеменитијих поколења. Ту је спаљено преко 70 свештеника, који су достојно са народом носили крст распећа и хришћански и светосавски вршили свој мисионарски апостолат. Тако је и неустрашива армија  напустила земаљски живот, који је њихове главе овенчао трновим венцима, као симболима страдања и мучеништва и ловоровим венцима као симболом славе и величине…Ликови ових мученика пењу се у висине са којих ће њихово родољубље зрачити и обасјати пут новим генерацијама и новим временима. Они су пали на линији најачег српског духовног и слободарског отпора, јер нису хтели да се мире са злом: ропством, безбожјем, тиранијом”.

О томе како се Тито са својим милитантним и мржњом опчињеним сљедбеницима обрачунавао са политичким противницима, међу којима и са преко 10 хиљада припадника ЈВуО и избјегличког народа из Црне Горе, као и онима из Босне и Херцеговине, Србије и др. свједочио је Фицрој Маклејн и о томе да су убијани након враћања од Енглеза из Аустрије и то по окончању Другог свјетског рата- “Партизани су велики број оних који или нису успјели побјећи или су их савезници предали натраг, сакупили и стријељали као издајнике”. И Милован Ђилас сматра да је одлуку о масовним ликвидацијама политичких противника донио Тито и његови најближи сарадници (Ђилас је изузимао своју улогу у тим злочинима, тиме да је у том времену наводно боравио у Црној Гори): “Према структури и хијерархији тако нешто није могао извршити нико без одобрења врха. Већ пре тога се саздавала атмосфера одмазде и обрачуна…Једном сам ја у невезаном разговору, дакако после сукоба са совјетским вођством 1948., споменуо да смо тада претерали, јер да је ту било и оних који су бежали једино из идеолошких разлога. Тито је одвратио, одмах, као да је нешто о чему је одавно створио коначни, ако не и утешни закључак: ‘Свршити једном заувек!”. Тако је, некако, и било ‘једном заувек’, мада је ОЗН-а и даље вршила погубљења, по својим критеријумима, често локалним и неуједначеним”.24) И тадашњи партизански командант мајор Симо Дубајић, који је учествовао у наведеним операцијама, истиче да је наредбу о суровим ликвидацијама у Словенији могао донијети само Тито: “Нико такву није могао одлуку донети, сем Тито. Ако је постојала његова депеше: ‘Никога не дирати’, само је он могао да је опозове”. Дубајић истиче да је било егзекутора који су тешко поднијели ликвидације, наводећи да је он за вријеме док се то дешавало био “мртав пијан” (по свједочењу 25. маја је враћен за Љубљану), а да су многи непосредни извршиоци задатака од тих грозних радњи полудјели.

Извор: Из књиге “Братоубилачки рат у Црној Гори”, аутора Миљана Станишића

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ПОНИЖАВАЈУЋЕ: ПЕС се договара са Хрватском око Јасеновца, за Сребреницу нијесу звали Београд!

ЦРКВА, СРБИЈА И СРПСКА: Никада нећемо прихватити независно Косово!

ЗАШТО СЕ СВЕ ОВО СРБИМА ДЕШАВА: Долази Јованка да опали Титу шамарчину!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

srebr

ВУК КОВАЧЕВИЋ: Имају и Срби мајке Сребренице!

aleksandar-vucic-8-670x447

ШТА САД, МОНТЕНЕГРИНИ ОЧЕКИВАЛИ ПРЕТЊЕ ОД АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА: Предсједник Србије сааопштио да нема шта да саопшти Црној Гори!

mandic-6

АНДРИЈА МАНДИЋ ИЗ ДОЊЕ ГРАДИНЕ: Учинићемо све да се не подржи Резолуција о Сребреници и да се ДПС не врати на власт!

igre

УЛЦИЊ: Одржане васкршње игре!

dobrila

ДОБРИЛА КУКОЉ, ПРЕЖИВЈЕЛИ ЛОГОРАШ ЈАСЕНОВЦА: Доња Градина – највећи град мртвих!