Четири рођена брата из села Велереч код Горњег Милановца била су официри у Горској краљевој гарди, под командом Николе Калабића. Пети, најмлађи брат, био је премали за пушку. Само он је преживео рат и он, много година касније, описује судбину своје браће.
”…После се четири брата налазе у домаћој војсци, у њеној најбољој, гардијској јединици. Непрекидно крстаре земљом и све ређе навраћају кући. Онда одлазе заувек. Пети брат, аутор књиге, у исто време и сам бива осуђен на смрт, али га спашава крај рата – такозвани “Дисциплински батаљон”, са последњом гарнитуром голобрадих српских младића послатих у смрт, касно стиже на губилиште звано Сремски фронт. Вративши се, он годинама покушава да сазна судбину своја четири брата.
Аутор једноставним стилом прича оно што је видео, допуњујући се, кадгод је то могуће, документима и сведочењима других. Он није писац по вокацији – ово му је прва књига, под старе дане – па и не покушава да опсени читаоца литерарним егзибицијама. Снага написаног је у причи, а не у начину писања. Снага је у трагедији, неизрецивој ма којим начином писања, тако да јој складно пристаје оно што јој по природи ствари припада: породична, братска, приповест.
На жалост, многе српске породице доживеле су у Другом светском рату судбину породице Филиповић, а тек у по некој остао је овако добар сведок. Слободан Филиповић, зато, сведочи у име свих њих.”
(Из поговора Милослава Самарџића)
