Пише: Вукоман Булатовић
Није ово никаква радост због руског напредовања у Украјини. Напротив, сваки је православац данас у свијету тужан због рата два братска народа, једнако нас боле жртве и једних и других. Радост због знаге руске армије је због тога што је у стању да стане на пут наметању западног виђења демократије и слободе. Исте оне демократије која нас је 1999 засула касетним бомбама и осиромашеним уранијумом. И гле чуда, нико од тада “храбрих” 19 земаља НАТО алијансе данас не брани Украјину, авиони им не лете, нема њихових “мировних снага”,њихове бомбе не падају да заштите фашистичку демократију коју су они обликовали. Кукавице… не пада им на памет да своје војнике жртвују а тако су свесрдно гурнули Украјину у крвави сукоб и страдање.
Над нама су се иживљавали, пробали нова оружја, убијали нам дјецу, рушили мостове, злокобно надлијетали малу и небрањену земљу. Али код нас није било колона избјеглица, сахрањивали смо своје мртве и пркосно се окупљали на мостовима и трговима, показујући “милосрдном анђелу” да нас не може сломити. Данас ће бити оних који ће осудити подршку Русији, најприје припадници прошле и садашње власти, који су по овом питању исти, слугански сервилни према западним силама и њиховим савезницима.
Ови прошли су то радили да би добили подршку у пљачкању и осиромашивању своје земље и сопственог народа а ови сад у дубоком наклону према истима да би сачували фотеље. И једни и други желе да наше војнике упуте на пут без повратка, да жртвују туђу дјецу док своју склањају по иностранству. Предњачи актуелни “отац нације” који има позамашно искуство у слању туђе дјеце у рат, пребијању , застрашивању и наравно у завађању свог народа. Јер ово што је запад урадио Украјини, бивша власт на челу са “оцем нације” је покушала са нама, да нас окрене против сопственог народа. Тако да ни ово није наша влада… Наша влада не треба да буде ни српска ни црногорска, ни мањинска ни већинска већ стварно наша, састављена од способних људи, без обзира на вјеру и нацију који ће земљу повести путем просперитета. Ова земља је наша заједничка кућа, али они са најмањом собом морају схватити да не могу сами одређивати боју фасаде.
Тако нам не могу узети право на слободно мишљење и изражавање своје подршке онима које осјећамо најближима. У томе ћемо истрајати без обзира на од мржње изобличена лица неких посланика/ца, разне притиске, хапшења и пријетње. Јер како рече покојни Митрополит после једног од хапшења ( не зато што смо нешто урадили, већ што смо другачије мислили)…”Докле вас год ови хапсе, значи да сте на правом путу”
