Пише: Светислав Домазетовић

И ухапси се Верица Мараш… Извршна директорица једне од бројних црногорских Алајбегових слама, послије 12-годишњег интезивног арчења и паметовања, придружила се осталим, такође деценијским „експертима“ из „Плантажа“.
На само хапшење се (пре)дуго чекало, али, ето, десило се.

Гледано кроз призму времена и с тим у вези, разних комбинаторика, које су се оправдано намећале, само хапшење нема онај сјај, који би се иначе очекивао.
Али, за све оне који покушавају да дефинишу и тиме предвиде црногорска политичко-криминална дешавања, ТАЈМИНГ хапшења злата вриједи.

Материјално и свакако дебело награђивана директорица је ухапшена након (само по датуму) преображењске Скупштине, послије које више нико није очекивао, да ће се поплава хапшења „оних који су се снашли“ наставити.

Влада јесте у самртном ропцу, али СДТ, хапшењем оних, који обожавају да се заогрну црногорском заставом, наставља да живи.

* * *

Гледано са друге стране, ово би могло да значи, да Амери нису баш задовољни Дритановом смјеном.

Такође би могло значити да се и комесар за проширење Оливер Вархељи давањем подршке Бечићу, мало занио и заборавио гдје лежи права моћ. Бечићу је тај састанак био животно потребан, како би доказао да је потписивањем Темељног уговора
„до даске“ притиснута кочница приступању Црне Горе Европи.

Од врло агилног и скупштински динамитног Алексе, ништа се у задње вријеме није могло чути о томе, да ли је подметање клинова хапшењу деценијски контраверзних директора и бизнисмена, јача кочница придруживању потпуно исцрпљеној и маргинализованој Европи.

Можда зато што више није на високој столици предсједника Скупштине.