Јутро ми својом неодољивом опорошћу, већ неко вријеме, без пардона и најаве, испоставља рачун од претходног дана. А, претходни дан од прослих недеља, оне од мјесеци, а мјесеци су производ протеклих година.
И све то функционисе без проблема.
Размишљам, да ли смо ми рођени савршени, па током година сами набацујемо по себи поњаве проблема и самодеструкција или ми то требамо бити на крају бивствовања, када све знамо, а ништа не можемо. Или смо толико реални да знамо и да смо свјесни, да би опет све исто било, у случају када би и могли.
Матриx, да или не…
Сјећам се примјера за и против еволуције, гдје се каже да од момента када се кућа направи, она само пропада и то је факат, што год у њој или око ње радили.
У вези са наведеним, како је могуће да нешто добије неки додатак, физичку промјену, а што омогућава одлућујућу предност над осталим креацијама, тј плодовима случајних хемијских једињења. Када на другој страни, својим очима, видимо да се људи десетинама година, не могу промијенити ни зеру, само у погледу њиховог понашања и поимања, дакле нефизички …?
А, негдје се, наводно увијек нешто мијења. Један крај дуге се негдје коначно смирио. Трава је тамо зеленија.
Док се не примакнемо и видимо да је уствари суштински све исто.
И тако из једног у опет друго исто, само што вријеме одмиче и слаби наш отпор.
Данас смо ближи нашем Хоризонту бивствовања него јуче, а јуче смо били ближи него прекјуче…
Чуда су (ипак) могућа?
Вјероватно их је некада било, кад већ толико вјерујемо у њих. Међутим, никада не функционишу онако како се профано очекује. Било како било, чуда само показују нашу несавршеност.
Промјена мора ићи од бит-а у нашем матриxу, а не од споља. “Чудо”, да би било чудо мора изазвати Парадокс – Коан у функционисању нашег ума, односно поимању ствари. Да попуцају “лампице” у њему – Уму. Ресетовање од нећистоћа. После чега више ништа није исто, јер све изгледа другачије и поприма логику, које до тада није било.
Ако то није случај, онда је све на нивоу циркуског чуда.
Извор: фејсбук
