Пише: Иван Милошевић
Осамнаест година је од убиства Зорана Ђинђића. Хваљен, куђен, на крају убијен у центру Београда на врхунцу политичке каријере. Ону, интелектуалну, и прије тога је одбранио и то као мало ко. Нећу о великим темама које се односе на Ђинђића, али хоћу о пар сусрета са њиме.
Први је био на Конгресу философа у Будви, тамо негдје у другој половини 80-тих година прошлога вијека. Као млад дипломирани философ и новопечени новинар, редакцијски задатак ме је одвео на тај догађај. У Будви је тог дана био окупљен философски крем велике Југославије. Михило Марковић, Миладин Животић, Милан Кангрга, Љуба Тадић. Жарко Пуховски и међу њима Зоран Ђинђић. У црном одјелу са дугом косом и кратким репом, доминирао је скупом. Иако је и он био млад, угледни философи су са пуно пажње слушали његова излагања. Интелектуални крем тадашње велике Југославије, већином критички расположен према званичном комунизму. прихватио је Зорана Ђинђића као равног себи. Његова појава је била у том тренутку освјежавајућа, његова предавања и на њемачком језику, била су философска посластица и плијенила су ерудицијом и новим погледом на свијет. Нијесам га као млад дипломирани философ и новинар у свему разумио, али сам осјетио његов интелектуални шарм и свјежину нових идеја. Било ми је задовољство што сам га пар дана слушао у Будви и за медиј за који сам тада радио узео неколико изјава.
Други сусрет је био у првој половини 90-тих. У Босни је буктао рат, Југославија је била под санкцијама, плата је била пет марака. У таквом државном и економском распаду предложио сам тадашњој редакцији интервју са Зораном Ђинђићем. Захваљујући уредници која је имала слуха за мој предлог отишао сам у Београд. Од Подгорице до Београда клатили смо се возом чини ми се два дана, а када смо дошли и смјестили се у хотел отишао сам у сједиште Демократске странке, које се тада налазило на Теразијама. Дочекао нас је Зоран Ђинђић који је тада био предсједник ДС и један од лидера србијанске опозиције.
Није био толико шармантан и опуштен као у Будви, што сам му и рекао, али је ћутке прешао преко те констатације. Разговарали смо пуна три сата, можда и нешто више, питао сам га све што ми је пало на памет, а он је стрпљиво одговарао. Телефон му је више пута звонио, секретарица је више пута улазила да га посјети на обавезе, али он није прекидао разговор. Обичним ријечима, схватљивим и основцима, представио ми је свој програм обнове Србије, односно тадашње СР Југославије, као и своја философска гледишта. У току разговора више пута сам себи постављао питање зашто је један анонимни новинар из Црне Горе из једног малог листа, заслужио толику пажњу предсједника једне од највећих тадашњих странака у Србији и признатог философа. Разговарао је са мном као са неким ко му је раван по образовању ( а нијесам му био раван) и саопштавао ми је неке политичке ставове које касније нијесам читао у његовим интервјуима. Из његовог кабинета изашао сам са увјерењем да је Ђинђић политичка будућност Србије, да његови погледи не само што имају философско оправдање, него да су плод искуства обичног, свакодневног живота. Објавио сам тај интервју и он припада дијелу мојих текстова који осмишљава моју 34-годишњу новинарску каријеру.
Када је убијен, знао сам да се Србији не спрема ништа добро. Уколико једна земља допусти да јој премијера неко убије у центру града, у пола бијела дана, и то не било каквог, него једног који има комплетну визију свијета око себе, онда не можете да се добру надате. Мислим да је убиство Зорана Ђинђића још увијек незарасли ожиљак на тијелу Србије и свих Срба и велика је штета што Ђинђић није имао прилику да своје идеје до краја спорведе у дјело.
Након смрти оптуживали су га да је страни шпијун, издајник и шта све не. Размишљајући данас о Ђинђићу, а посебно сјећајући се та два сусрета, сигуран сам да није био оно што о њему причају. Шта је био, не знам, али да је имало лијепе идеје и емоцију која је све то пратила, имао је. О његовој ерудицији не желим да судим! Много паметнији од мене су о томе већ све рекли!
