Пише:ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
У цркву Св.Тројице у Старом граду сам ушао неких двадесетак минута прије вечерње службе уочи празника Педесетнице – наше храмовне славе. Поред црквењака, у том тренутку у храму је само она била присутна. Стајала је поред иконе Св.Василија Острошког чудотворца и тихо плакала. Код нас је на богослужења почела да долази прије неких мјесец дана. За разлику од других Рускиња које далазе у наш храм , она врло мало познаје црквену праксу, што се нарочито примјећује у њеној комуникацији са свештенством. Из тога сам закључио да је од скора почела да похађа богослужења. Она је жена у касним педесетим годинама која се достојанствено носи са старењем. По њеном понашању и ставу према другим људима , закључио сам да долази из неког од руских великих градова.
Убрзо је њен тихи јецај прерастао у гласно плакање. Међутим, када ме је угледала како стојим за пјевницом, кренула је према мени и плачним гласом рекла : “Павел, Ви не знате како је то страшно! Мог Максима више нема”! Убрзо је из ње потекла читава бујица ријечи, из које сам могао разазнати да су она и супруг сина добили прилично касно. Временом је израстао у јаког и стаситог младића који се пријавио у војску. Када је почела војна интервенција у Украјини, као професионални војник је са својом четом био распоређен у близини Херсона. Редовно јој се јављао, шаљући јој слике и гласовне поруке преко вајбера. Међутим, од прије неких пар седмица његове су поруке престале да стижу. Осјећала је да се догодило нешто страшно и злокобно. Неизвјесност је трајала све до момента у којем јој је супруг из Москве јавио како је добио дефинитивну потврду да је Максим погинуо. Од тада непрестано тугује и плаче. Ноћима га сања и буди се у агонији. “Павел, њега више нема и ви не знате како је то страшно” – говори ми док папирном марамицом прелази преко изразито свијетлих очију. “Свештеници ми говоре да на папирићу који ће се прочитати на проскомидији, напишем његово име. Павел, ја пишем и пишем, али ми од тога ништа није боље. Монаси ми кажу да само Господ зна зашто је то морало да се деси. Павел, нека буде опроштено мојој грешној души, али ја бих вољела да Господ то знање са мном подијели”!
Убрзо су се зачула звона која су означила почетак вечерње службе. Престала је са плакањем и рекла ми:” Павел, опростите што сам Вас оптеретила и одузела Вам вријеме, али Ви просто не знате колико је то страшно”!
На вечерњој служби смо појали утврђене стихире, које спадају у сам врх црквене поезије. Да је изашла раније са службе, схватио сам кад је нисам угледао у реду за петохљебницу. Након службе сам се упутио према Маинама, из неких разлога, не размишљајући о њој и нашем разговору. Међутим, као никад до тада, почео сам да примијећујем како је “избјеглице” из Источне Европе прилично запљуснуо талас “западних вриједности и културе”. Примијећивао сам луксузне аутомобиле са украјинским таблицама. Сретао сам мушкарце у зрелим година са косом офарбаном у зелену или црвену боју. У улици Мајински пут срео сам групу изразито мршавих дјевојака које нису могле имати више од седамнаест или осамнаест година. Биле су скроз у црно обучене, са црном шминком на упадљиво блиједом лицу. И тек кад сам стигао кући и када ми је мој млађи, петогодишњи син, угледавши ме, скочио у наручје, сјетио сам се њених ријечи:” Павел, Ви не знате како је то страшно”...
 |
ОдговориПроследи
|
