Примери страдања деце у самом логору Јасеновац

У Јасеновачком паклу убијено је на десетине хиљада српске и остале деце, а међу њима само са Козаре и Поткозарја убијено је, према поименичном бројању Драгоја Лукића, 5.683 деце. Како су се усташки злочинци садистички изживљавали над јадном дечицом показује запис са сведочења Љубе Врањеша, логораша из Јасеновца: „Једна жена држала је на грудима дијете старо можда 6 мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: — Молим вас, да ли би га дозволили мени? И узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: Готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према дјетету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према логорашу Љуби Врањешу и упитао: — Да ли си ишта видио или чуо? — Рекао сам да ништа нисам видео. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен“.

Ово сведочење о садистичком убијању невине дечице подсећа нас на један опис Достојевскога:

„Замисли: одојче на рукама престрављене мајке и унаоколо Турци који су ушли. Међу њима се заподене весела игра: они милују детенце, смеју се да га насмеју; то им полази за руком, дете се насмејало. У том тренутку Турчин нишани на дете пиштољем на педаљ растојања од детињег лица. Дете се радосно смеје, пружа ручице да ухвати пиштољ, и, наједном, артист одапиње обарач право детету у лице, и размрска му главицу… Уметнички, је ли?… Ја мислим, ако ђаво постоји, и ако га је човек створио, онда га је створио по својој слици и прилици“. — Тако прича код Достојевскога Иван Карамазов своме брату Аљоши („Браћа Карамазови“).

А ето, видели смо, тако исто су радиле и усташе са српском децом у Јасеновцу.

Један други преживели логораш из Јасеновца, и сам дете од 14 година, Милош Батајић, из Међувођа код Босанске Дубице, прича какав је био његов боравак у Јасеновачком мучилишту, који је преживео, али који сигурно никада неће моћи да заборави. Наиме, {68} усташки зликовци су овом 14-годишњем дјечаку наредили да ложи ватру под котловима и „роштиљем“ у којима су кувани и печени људи. Те чудовишне справе за убијање налазиле су се на Градини, највећем стратишту Јасеновачког логора, али преко Саве на Босанској страни. Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увек подложени и да у њима кључа вода. Онима који су били осуђени да умру у највећим мукама најпре би везали ноге и руке, а затим их по четворицу убацивали у казане. Усташки „роштиљ“ био је још стравичнији. Две железне шине, причвршћене на висину од једног метра, „могле су одједном да приме“ шест осуђеника. Међу таоцима одређеним да ложе ватру под овим страшним „граделама“ био је и Милош Батајић. Како ли је све ово преживело ово дете — живи мученик!?

Наводимо, на крају, и један одломак из Извештаја „Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, састављеног 1945. године, који говори о масовном покољу српске, јеврејске и друге дечице у Јасеновачком логору:

„Покољ дјеце. Кроз читаву годину 1942. врвио је логор ИИИ-С од дјеце, која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима.

Пригодом ликвидације залутало је много дијеце и изгубило своје родитеље, па су заточеници пригрлили ту дјецу. Многи је тако логораш сакрио код себе у бараки сироче без оца и мајке, хранећи га с оним што је си откидао од уста. Они заточеници, који су примали пошиљке с храном од куће, дијелили су тој дјеци све што су добили.

Концем љета 1942. опазио је Лубурић да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама да прегледају цијели логор и покупе сву дјецу.

Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим „официрима“ те је — на велико чудо свих заточеника — дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио да уче дјецу читању, писању и пјевању.

Тако је тај мали „дјечји дом“ постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало. Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеца већином српска или жидовска.

Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио да сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију.

Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60-80 у Градину, гдје су их Цигани заклали и закопали.

Ова је Земаљска комисија утврдила ово злочинство на невиној дјеци на темељу исказа, које је дало више заточеника, нарочито Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека“…

Бацање српске деце у бунаре по Славонији
Српски народ и српска деца из Поткозарја, који су у лето 1942. године сатерани у Јасеновачке логоре, ту су у већини, њих неколико десетина хиљада, одмах побијени, а они међу њима који су преживели, {69} доживели су затим исту или још гору судбину. Ево шта о њима пише Драгојло Лукић и други сведоци:

„После офанзиве на Козару (јун-јул 1942) више од 16.500 Козарчана протерано је у Славонију, Мославину и Билогору. Најтеже су прошли они који су се нашли у Пожешкој котлини. Средином августа 1942. опет је Макс Лубурић, заповједник логора у НДХ, са јасеновачким усташама, починио страховите покоље по славонским селима у којима су се налазили прогнани становници Поткозарја. Том приликом убијено је 1.267 Козарчана. У Мословачкој Дубрави налазило се више од 300 жена и деце из Кнежпоља. За кратко време овде је умрло 88 деце. У селу Пиоковцима, 15. августа 1942, спаљено је 70 жена и деце са Козаре. У „чишћењу“ села Боломаче, поред већег броја мештана, убијене су и 32 мајке са децом из Поткозарја.

Један до најгрозоморнијих усташких злочина у Славонији извршен је у селу Слобоштини. Овдје је, 16. августа 1942, убијено 1.368 жена и деце од којих је 1.165 било са Козаре. Голоруке, измучене и немоћне таоце везали су жицом и живе бацали у пет великих слобоштинских бунара. Овај стравични догађај преживела је 15-годишња Станка Панић из села Требовљана. Ево њеног сећања: „Кад су нас потерали према бунарима, усташа ме је снажно ударио кундаком и ја сам пала у дубоки шанац обрастао купином. Мој брат Здравко и сестре од стрица — Драгиња, Јованка, Зора и Радосава — убијене су у сеоској православној цркви. Моје рођаке — Анка, Душанка, Зорка и Стана Пашајлић, поклане су и бачене у један од дубоких бунара у црквеној порти. Овдје је смрт нашло много жена и девојака из Бистрице и Требовљана. У дубоким бунарима угашен је живот око стотину деце из наших засеока Чикића, Гускића и Лајића. Касније смо их препознавали по одећи. Даница и Гроздана Шиник из Милошева Брда извукле су из једног бунара и свог четворогодишњег брата Душана.“

Патње деце у логорима Сисак и Јаска-Јастребарско

Српска деца са Козаре и Поткозарја, која нису затрта у Јасеновачком комплексу логора или по славонским бунарима, била су одведена у друге логоре, где су умирала од глади и болести, а преостала су „одгајана“ у усташком и римокатоличком духу, чиме су опет, као православни Срби, верски и национално затирани. Ево шта је о томе изјавила преживела девојчица Гина Мирић (пред „Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, у Загребу, 13. децембра 1945):

„Приступи данас позвана Гина Мирић, 18 година стара, православна (Српкиња), ученица Социјалне-педагошке школе у Загребу, и исказује: „Пригодом офанзиве на Козари године 1942. ја сам заједно са читавим селима, а ја сам из Војскова, отјерана у логор у Градишку. Сви су били одјељени мушкарци од жена и дјеце, те смо ми дјеца с матерама отпремљени у логор у Јабланац. Ту смо спавали у неким напуштеним кућицама а хранили смо се куханим кукурузом у колико би таково гдје нашли, јер од усташа кроз читава два мјесеца, док сам ја била у Јабленовцу, нисмо добили за храну ништа. Након два мјесеца, тј. концем љета 1942. били смо ми дјеца растављени од матера и у неким камијонима односно колима допремљени до Јасеновца, а одатле одмах транспортима у Загреб, гдје су нас на колодвору окупали и ошишали, те потом отпремили у Јаску. У {70} Јаски смо били прегледани од лијечника и лијечнице, те одмах одјељени здрави од болесних. Ми здрави били смо смјештени у бараке талијанске коњице, те смо спавали на поду с нешто сламе и покривени деком. Храна је у прво вријеме док сам ја била у Јаски била прилично добра, но касније била је слабија. Поступак од стране часних сестара према нама био је врло лош, јер су нас часне сестре тукле и силиле да идемо пјевати у цркву, те да пјевамо усташке пјесме, а такођер су нас силиле да дворимо усташе, који су били дневни гости часних сестара. Од тих часних сестара запамтила сам часну сестру Божимиру из реда Св. Винка. Ја сам у логору остала свега 3 тједна, јер су тада дошли партизани и нас јаче и старије ослободили и одвели са собом“. (А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. ИИИ. стр. 577-8).

О патњама деце у логору Сисак овако је посведочио Анте Думбовић (пред истом „Земаљском комисијом“ у Загребу, 16. октобра 1945): „Дана 3. коловоза (августа) 1942. допутовао је у Сисак мој школски друг и присни пријатељ, Камило Бреслер, чиновник тадашњег Министарства удружбе. Он ме је посјетио и том згодом обавјестио да у Сисак долази већи број партизанско-српске дјеце из логора у Јасеновцу и Старе Градишке, па ме замолио да га помогнем у раду око спашавања те дјеце и преузмем бригу око њиховог колонизирања у граду Сиску и околици, која је мени добро позната, јер сам домаћи син“. Затим је у наставку рекао о усташком дечјем логору у Сиску следеће:

„1) Дјечји логор у Сиску започео је радом дана 3. коловоза (августа) 1942. године, када је послије подне истог дана доведено са раскужене постеље у Сиску око 1.300 дјеце из логора Старе Градишке. Дјеца су била смјештена у недовршеној згради „Соколане“ и то већа, а њих око 200 у доби до 3 године, смјештена је у самостанској згради. Ово су биле просторије, које је у ту сврху било вољно ставити на располагање усташко среско поглаварство…

2) У Сисак је стигло у свему у неколико транспората, преко 7.000 дјеце, до краја листопада (октобра) 1942. године. Од те дјеце успио сам повратити родитељима или родбини у року од 3 мјесеца око 2.000 дјеце, колонизирао сам их код добровољних хранитеља у Сиску и околним котаревима 2.000, а око 2.000 отпремио сам у Загреб, ради даљег смјештаја, гдје је о њима водио бригу друг Бреслер.

3) Дјеца — заточеници, била су сва српске народности из котарева: Босанска Градишка, Бос. Нови, Приједор, Бос. Дубица, Пакрац, Дарувар и Грубишно Поље.

4) Према попису, кога сам водио на темељу „разгледнице“ о умрлој дјеци, испостављених по градском физику Дру Екстеину, помрло је у Сиску 1.152 дјеце (…)

5) Дана 8. сијечња (јануара) 1943. године отпремљена је последња група дјеце, њих око 20, у Загреб и тиме је престало дјеловање тзв. дјечјег „прихватилишта“, односно логора у Сиску“. (А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. ИИИ, 568-9).

Тако је било у дечјем логору у Сиску. А ево како је било у дечјем логору Јастребарско (на пола пута Загреб-Карловац). Видели смо из напред наведеног сведочења Српкиње Јованке Марчетић да је у логору Јастребарско било тада, августа 1942, око 6.000 деце, највише из српског Поткозарја, али и из других крајева. Према {71} другим сведоцима, у Јастребарском је било око 3.500 деце. Загребачки родољуби сачували су картотеку са подацима 12.000 козарачке деце.

У напред поменутом Именословнику мученичке деце са Козаре, Драгоје Лукић износи и овакве податке о патњама и умирањима деце у Јастребарском, где је и он сам као дете био улогорен:

„Људи из околине Јастребарског, Црвени крст и други родољуби слали су малим таоцима храну, одјећу, обућу. „Милосрднице“ (римокатоличке сестре) објеручке су примале те дарове али их нису давале дјеци. Најљепше намирнице — млијеко, црну кафу, колаче — поклањале су усташама — чуварима логора. Часна сестра Грациоза, економ, често је у мостарски самостан слала пакете пуне намирница које су добротвори послали изгладњелој дјеци. Управитељица логора Барта Пулхерија наредила је да млијеко, које сељаци довозе за дјецу, мора да стоји на сунцу све док се не укисели, па га тек онда допуштала да се подијели. — Зашто да хранимо ту бандитску дјецу. Помагати их значи одгајати људе који ће нас касније клати — говорила је управитељица логора и припадница „крила часних сестара милострдница“ у Јастребарском. Часне сестре су тукле и силиле старију и здравију дјецу, нарочито дјевојчице, да иду пјевати у цркву, да дворе усташе који су били дневни гости „милосрдница“. У томе се нарочито истицала часна сестра Божимира. — Ипак, најтеже су биле сахране умрле дјеце. Одрасли дјечаци закопавали су своју помрлу браћу и сестре, своје издахнуле другове. Неки су мртву дјецу полагали у сандуке од шећера, некад у обичне велике чамове киштре. Усташки логорник Мркушић и часна сестра Барта Пулхерија, наредили су да дјецу закопавају подаље од јастребарског гробља.

— „Њих треба даље, у шуму, да им се мјесто не зна“ — говориле су неке часне сестре „милосрднице“.

О овом умирању и сахрањивању деце у логору Јастребарском, сачуван је и један дневник месног гробара Фрање Иловара, који је по наређењу часних сестара данима покопавао умрлу децу у Јастребарском. На првој страници тог сувопарног али врло тужног „дневника“ записао је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 деце, и даље сваког дана уписивао је колико је укопао мушке, а колико женске деце, за што је он као гробар примао плату у кунама. На крају је записао 26. октобра 1942: „Укупно укопано 768 комада дјеце“.

Што се пак тиче понашања католичких сестара према српској деци у Јастребарском, о томе постоји опширно сведочење Татјане Маринић (од 15. новембра 1944. пред „Земаљском комисијом“ у ЗАВНОХ-у), иначе Хрватице из Славонске Пожеге, која је била управитељица школе за наставнице малих школа (дечјих школа и обданишта), која је са својих 18 ученица доведена да ради у логору Јастребарско, тј. да преузме“негу деце“. Из њеног опширног исказа (објавио га у целини Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. ИИИ, 435-440), који је веома потресно сведочанство, нарочито у појединим детаљима, навешћемо само краће одломке:

„Кроз цијели логор (Јастребарско) прошло је укупно 3.200 дјеце. Задњи је транспорт дошао из логора у Горњој Ријеци, којим су управљали усташе и у којем су хтјели дјецу одгојити у усташком духу. Од 450 дјеце која су дошла из Горње Ријеке, 250 је боловало од тифуса. Помор дјеце у Ријеци био је врло велик. Извршена је секција једног дјетета и установљено је да је отровано. То је дјете било довезено из сабирног логора у Старој Градишки са осталом дјецом(…) Пошто су у Јастребарском преузеле његу дјеце сестре светог {72} Винка — „бијеле“ сестре — које су дошле из Загреба, моје су ученице радиле само у Горњој Ријеци. Поступак „плавих“ сестара (на челу којих је била већ помињана сестра Пулхерија, шогорица усташког министра и доглавника др Миле Будака) према „бијелим“ сестрама, које су неговале партизанску дјецу, био је такође лош. Што се тиче „бијелих“ сестара, не може се рећи да су оне опћенито и злонамјерно поступале с дјецом. Оне су примјењивале оне методе на које су научиле у својим установама, а те методе, које су се показале лошим у тим установама, биле су нарочито штетне у овом случају, гдје се радило о малолетној дјеци (…) Односни усташки орган сакупио је све особље (у логору) и тражио да се дјеца одгајају у усташком духу (…) Око 500 гробова партизанске (= српске) дјеце иза плота Јаскинског гробља свједочи о усташком поступку према тој дјеци“.

Колонизација српске деце која су преживела логоре

Од преживеле српске и остале деце, која су прошла кроз неки од логора Јасеновачког комплекса смрти, приличан број њих колонизиран је, то јест дат је или узет је добровољно у домове Хрвата римокатолика, а нека од деце узета су у поједине римокатоличке самостане. У том поступку несумњиво је било људске хуманости и доброте, али је неретко то био и пут затирања српског националног и верског идентитета код те колонизиране деце. Појединачни, касније откривени случајеви накнадног дознавања свога порекла и горке судбине, трагични су докази овога што смо рекли.

О колонизацији ове српске деце без родитеља ево какво је писано сведочанство оставио професор Камило Бреслер (које наводи Д. Лукић у поменутом Именословнику):

„Сјећам се врло добро једног транспорта дјеце из околине Градишке у Сиску. Истодобно с дјецом стигло је тридесетак сељака из околишних хрватских села, те ме замолило да могу преузети дјецу на прехрану и одгој. Рекао сам им нека причекају да им издам бесплатну карту за превоз жељезницом. Но они одмахнуше руком. „Пусти то, господине! Ми смо већ купили за брзи влак, а ево унајмили смо и кола за превоз од колодвора.“ Зачас се окупила дјеца око тих људи, вјешајући им се о руке и капуте вичући: „Поведи и мене, чико, поведи и мене…“ Отирући си рукавом сузе са тврдих сељачких лица, одвели су ти људи око 50 дјеце изравно из транспорта.

Други пут окупиле су се ради помоћи око купања дјеце из примљеног транспорта сисачке раднице. Саме су тешко живјеле, али мало која је отишла, а да није повела кући које од дјеце. Једна радница дошла је сузних очију до мене и рекла ми: „Имам их петоро код куће, па гдје се нахрани њих 5, неће се осјетити ни ово шесто…“ Док је притиснувши дјеташце на груди одлазила из логора, чуо сам гдје је један од усташких стражара добацио другоме: „Запамти ову добро…“

Управо, када је колонизација најбоље кренула, те се већ видјело да ћемо тим начином спасити највећи дио дјеце, стигне нас ударац са стране Усташке надзорне службе, која нам забрани свако даље колонизирање дјеце. Тим се наша прихватилишта аутоматски претворише у конц-логоре за дјецу.

Било је случајева, као у котару Новска, Суња и Градишка, да су усташки кољачи потражили колонизирану дјецу, те их након {73} свих претрпљених мука заклали пред очима хранитеља или их одвукли поново у логоре… Било је случајева, да су том приликом поклали и хранитеље дјеце… или их одвукли у логоре.

Природно је стога било да су се људи бојали отворено примати угрожену дјецу. Но љубав према дјеци, патницима, ипак је била већа од страха. Стотине, тисуће дјеце још је касније појединачно спашено, заклоњено и сакривено у породицама на селу и граду. Касније би их тек пријавили, али многа до данас нису пријављена“. („Борба“ — специјално издање: Документи, фебруар 1988).

——————————————————————————–

На завршетку овог мартирологијума Српске Деце, доживљеног или преживљеног у Јасеновачком паклу у адској „држави смрти“ Ендехазији, доносимо одломак из Меморандума Српске Православне Цркве о зверствима над Србима у НДХ, који обухвата страдање Срба само до половине 1942. године, али у њему стоје и два следећа одељка о страдању српске деце:

„Уништавање српске деце (у НДХ) вршено је у истим размерама (као и одраслих Срба) и једнако без икаква саосећања. Мирјана Поповић из Краљевчана, Глина, прича: У селу Бунићу заклали су пред очима Драгана Бунића његово троје деце испод 5 година, па онда жену. — Марија Богуновић из Ливна (сведочи): у селу Прологу била је само једна српска фамилија, звана Епаут; побили су је у пољу. Сутрадан нађоше (усташе) крај лешева девојчицу од 10 година, још живу, која је молила: „Чико, немојте ме убијати, ја сам жива!“ Разуме се да су је (усташе) одмах дотукли. — Лазар Бркић и Милош Ковачевић из Цетинграда, Слуњ: У покољу у Великој Кладуши са вриском жена и стараца мешао се и врисак деце. — Гаврило Шолајић, железничар из Отока, Огулин: Истерају усташе у Отоку једног човека да га убију. За њим пође, кукајући, његова жена са девојчицом од 10 и синчићем од 4 године. Један усташа се врати, убије из пушке жену и девојчицу, а малишана набоде на бајонет и понесе на рамену. Кад стиже до оца баци му дете пред ноге. Тек онда уби и њега. — Марија Богуновић и Ружа Козомора из Ливеа: Детету од 3 месеца учитељице Ангеле Дакић отсекли су главу и бацили је мајци у крило. — Дане Обрадовић, свештеник из Личког Осика, и Адам Бијелић, гимназиста из Вргин Моста: Миле Бајић, земљорадник из Габрића, вративши се из шуме кући нашао је под црепуљом (сачем) своје шестомесечно дете испечено. За време општег покоља (Срба) у Дивоселу (Лика), 2. августа 1941. усташе су испекли двоје деце на ражњу. — Мирјана Поповић из Краљевчана: У селу Јошаница, Глина, за време покоља (Срба) заклано је и седморо деце и остављено пред црквом. У Великом Шушњару спалили су 25 деце у једном сењаку. — На све стране сведоци набрајају примере гнусног силовања девојчица од 15, 14, 13, па и 10 година; од примера ћемо да поштедимо читаоце.

Нови Јаничари. После тога, негде 1942, усташе су добили инструкције да ситнију српску децу одузимају од мајки и шаљу у посебне за то одређене логоре. Жене су ионако одвајане у транспортима од мушкараца; сада се и ситна деца одузимају на појединим станицама од мајки. Циљ је био покатоличити и похрватити сву децу, која још не знају чија су и одакле су. Управо зато, да тајанственост буде већа, нису сву децу одузимали на истој станици у путу, него рецимо овде једно, онде једно, да и оне болничарке које децу {74} примају не би могле доцније дати много података. Јованка Марчетић, домаћица из Приједора, казује како су њеној снахи Радмили Кантар усташе одузеле трогодишњег синчића Младена у августу 1942. на једној станици између Јасеновца и Славонске Пожеге. Ова некако чује да је дете у логору у Јастребарском, у баракама где је пре била италијанска војска. Она оде тамо и нађе малишана полумртва од глади, и некако га на превару извади. У логору је било 6.000 српске дечице. Сваког дана их је умирало од глади и болести по 50-70. Одатле су их разводили у разне заводе у Загребу, Сиску, Ђакову итд., и код католичких фамилија. По другим гласовима, за време немачко-мађарско-хрватске казнене експедиције у Босни, негде у лето (1942), при чему су евакуисана и са земљом сравњена цела српска насеља, сакупили су били с разних страна у конвоје до 9.000 српске деце. Од тога броја изгинуло је путем од глади, зиме и болести око 5.000 деце, а свега око 4.000 стигло у Загреб, те предато разним католичким установама.

Како видите, враћају се методе турског купљења јаничара. Али колико језовитије! У ствари, и после најпуније победе над зверовима, тешко је наћи начин по коме ће, после толико времена, несрећне мајке пронаћи и препознати своју децу. Што је горе од смрти, несрећне родитеље мучиће неизвесност јесу ли њихова одузета деца негде жива или нису, уколико, разуме се, и они сами (родитељи) не буду мртви“. (Архив Св. Синода за 1941-45).