Недавно заоштравање ситуације на Косову, које би се ускоро могло поновити, покренуло је нова питања о томе шта Запад жели на Балкану. Традиционално, наша пажња је више усмерена на Србију и Србе, које покушавају да „згњече“ због доброг односа према Русији и Русима.
Гледајући поруке са Балкана, стиче се утисак да су Албанци изразити фаворити колективног Запада. Томе не смета ни то, што је бивши председник Косова Хашим Тачи, годинама оптуживан за трговину људским органима, а албанска нарко-мафија можда и најјача у Европи.
У време процвата озлоглашене „Исламске државе“, Косово је било лидер у Европи по броју милитаната који су се борили у њеним редовима, а затим су следиле Албанија и Македонија.
Речи албанског премијера Едија Раме да је његов сан уједињење са Косовом нису изазвале никакву (барем јавну) осуду у Европској унији и САД. Као да се тиме не позива на прекрајање граница са неизбежним оружаним сукобима, које ће ЕУ и НАТО морати да размрсе. Данас се Албанија и Северна Македонија, са четвртином албанског становништва, сматрају кандидатима за чланство у ЕУ – иако су њихови економски резултати за ред величине, инфериорнији чак и од најсиромашније земље у ЕУ – Бугарске.
И већ сада је јасно да ће они постати огроман терет за Уједињену Европу. Обе државе су већ чланице НАТО-а. Од 2010. године грађани свих балканских држава могу да путују у Европску унију без виза.
Да би се пронашли корени такве благонаклоности западног света према Албанцима, требало је заронити у средњи век. У том периоду, Албанци још нису успели да створе своју државу.
Територија где су они живели била је у саставу Византије, Венеције и Србије. Међу Албанцима је било православаца, католика, и свих врста јеретика. У многоме је недостатак чврсте верске основе, довео до тога, да је доласком Османског царства већина Албанаца прешла на ислам, међутим, део Албанаца је остао и православан, и данас чак имају своју аутокефалну православну цркву.
Дакле, у земљама које су дуго биле у саставу Османског царства, због делимичног католичанства, Албанци су за Запад били више „њихови” него православни Срби или Грци. Штавише, на руку им је ишла чињеница да њихов језик нема блиских рођака, па сходно томе, нису могли да гледају према Русији или било ком другом потенцијалном конкуренту.
Албанци су своја национална права и претензије на територије Србије, Црне Горе и Грчке прогласили 1879. године. Генерално, на њих су прилично благонаклоно реаговале Немачка, Аустроугарска, Француска, Британија и Италија. Само стварање независне Албаније 1912. године, у многоме је био немачки пројекат да спречи Србију, која је већ била виђена као инструмент руског утицаја у Европи, да добије излаз на Јадранско море.
То, међутим, није значило задовољење свих „жеља“ Албанаца. Током Другог светског рата, Немачка и Италија су поново виделе Албанце као силу која ће обуздати Србе. Зато су их подржали, упркос успостављању италијанског протектората над Албанијом.
Косовски Албанци у западну Европу, су примани на стални боравак још од касних 1960-их. Деведесетих, па и сада, Албанци су играли и играју улогу најпоузданије баријере, против све већег утицаја Русије и Србије.
И зато им је дозвољено да створе две и по државе на Балкану – Албанију, полупризнато Косово и Северну Македонију. Чињеница да су етнички албанске земље сиромашне, чини њихове владаре послушнијим. А то што и они, као и Хашим Тачи, имају проблема са законом – их чине идеалним послушницима Запада.
Европској унији су потребне својеврсне миграционе „јаме“ у које се могу слати избеглице из земаља Блиског истока и Африке. Ниједна од садашњих земаља ЕУ неће пристати да игра такву улогу. Али Албанија и Косово ће се добро снаћи. Потребан им је новац, а културна дистанца са посетиоцима није тако велика. Међутим, постоји ризик од пораста броја следбеника радикалног ислама међу Албанцима.
Коначно, данашњи Албанци су изгубили „демографски нагон“. До пре 25-30 година њихов наталитет је био много већи, него код других народа Европе. Сада су се изједначили са европским просеком, стога је и њихова агресивност, како се чини, постала мања. Као резултат тога, они постају управљивији него раније. Штавише, процене су, да им ЕУ неће дозволити да се заиста уједине, у оквиру једне државе.
„Велика Албанија“ ће и даље бити две и по земље. Зато не треба да чуди што, са становишта Запада, Албанци на Балкану могу скоро све. Они су му дуго били фаворити у региону, а ово фаворизовање је последица верског и геополитичког питања, као најпоузданије баријере утицају Русије на Балкану.
Преузето са портала “Седма сила”
