Пише: Владимир Пребирачевић, директор Српско-руског центра “Мајак”
Да ли је нова руска офанзива на помолу у Украјини? Ово се питају многи аналитичари, прогнозери, навијачи, симпатизери обе стране у сукобу. Русија контролише потпуно ситуацију на фронту и има иницијативу тамо где жели да је има и остварује стратешке помаке свакодневно, иако то није увек видљиво оку просечног посматрача. Дубинским погађањем инфраструктуре и концентрација људства и технике украјинске војске максимално се отежава било каква припрема украјинских офанзивних акција ширих размера и једино су мале јединице те које се шаљу као на траци да испробавају решеност, опремљеност, али и вољу руских војника на разним тачкама фронта који се протеже на 1000 километара. Огромни губитци украјинске стране сведоче да су то исфорсиране и непотребне битке где се људи шаљу у сигурну смрт као и упорна одбрана која се политички наређује, иако нема никаквих шанси за преокрет или опстанак са војног становишта.
Одсуство емпатије код европских лидера према огромним жртвама у украјинској војсци је показатељ сам по себи. Никога није брига за људе, битни су само интереси великих сила који се преко леђа обичних Украјинаца ломе максимално неповољно за исте те Украјинце. Држава им је упропаштена и буквално, а ни према људима нема милости када се шаљу на много надмоћнију руску војску.
Одсуство слободних и објективних медија у Европи је сегмент који је био потребан колективном Западу како би приказивао само своју пропагандну причу и како истина не би могла да дође до већине становништва. Забрана руских медија је био први корак у том хибридном рату који колективни Запад води против Русије. И поред тога подршка Украјини у овом рату је све мања, јер људи полако почињу да схватају да је ово ситуација која ће њих највише да кошта. Пораст трошкова кредита, инфлација коју не смеју ни да признају која је реална, па на све могуће начине желе да представе да је боља ситуација. Сами себе убеђују и бодре док полако све више тону. Није спорно да ће богате земље издржати дуже и инфлаторни и сваки други притисак издржати дуже, али многи економисти предвиђају црну будућност на старом континенту, а за рад чијих интереса.
Русија ће у наредном периоду од минимум две године извршити све постављене циљеве које је прокламовала у овој Специјалној војној операцији у Украјини. Демилитаризација Украјине је у пуном јеку али и денацификација и Украјине, али и доброг дела Европе чији најекстремнији синови гину за исте циљеве и на истим местима као и Хитлерови војници који су били састављени из свих европских земаља у кампањи на исток. Иста прича ће се завршити на исти начин. Можда овај пут неће Руси ићи до Берлина јер ће Европа ипак на време схватити да је за њих боље да Руси стану на румунским и молдавским границама и да не иду даље на запад како би поново занесеним Европљанима објаснили да је боље да се живи и сарађује него да се гине јер ће то опет завршити на исти начин као и прошли пут. Руси нису у журби јер су донели стратешке одлуке да раскрсте са Западом у сваком смислу и да на нови начин у будућности граде односе у којима неће бити ни мрвица поверења, јер су на Западу доказали да ни једно обећање нису испоштовали, ни један потписан документ ни једну правну међународну норму не поштују. Лако је нас мале и слабије ударати по глави. Руски медвед нема потребе нити да ћути нити да трпи, што можемо видети на свим сферама додирних тачака Русије са Западом.
