Пише: Илија Петровић

Не бисмо знали чиме да се бавимо и о чему да причамо да млађи малолетни Коста не уби деветоро; толико за сада јер за Гиниса и његову “рекордну” књигу треба да их буде више.

Сасвим је природно што су све телевизије највећи део својих програмских наума прилагодиле томе свежем култном догађају, нарочито она која већ годинама убеђује неуке Србе да се спас србске нације може наћи једино у задружном проституционализму, односно у проституционалном задругарству. По свој прилици, као један од важних корака у том смислу представљало је и увођење једног од најугледнијих криминалаца да јој води једну (без)образовну емисију.

Ако тако “тамо”, зашто не би могло да се један потпун аматер, корисник татиног пиштоља – ни отац “не зна” како је до њега дошао јер се налазио у шифрованом сефу -, “непун” четрнаестогодишњак кога је у званичну стрељану увео отац скоро две године раније не би ли га научио да пуца у нацртану мету, упусти у приватну пуцњаву у појединце “из уже вршњачке заједнице”, плански, смишљено, ваљда по правилу које је поодавно успоставио мој друг Његош: “Удри врага, не остав’ му трага”! Могло му се тако јер је, ем неодговоран, ем запажљив, правилно уочио да се на агресивне, неконтролисане поруке “важних” опозиционара гледа у Земљи Србију као на “орден заслуга за народ првога реда”, чак и кад се прича о бацању Противниковог сина у шахт.

Из полицијског саопштења може се сазнати да је речени “пуцач” када се предао, рекао за себе “да је “психопата који треба да се смири”, те да је нешто касније, пред социјалним радником и адвокатом, своје “пуцачке” мисли и радње проширио изјавом да је био “игнорисан од друштва и да је био негде изопштен из комуникације, интеракције, свега онога што би могло неко дете да има”. Чудно, заиста, да се једно кривично неодговорно недоношче разуме у “психопатско смиривање” и “изопштеност из комуникације”, макар и уз “интерактивно игнорисање”, а да отац, лекар од неког заната, по оном већ офуцном правилу да није одавде, “ништа није приметио” да се његов син осећао одбачено, мада је “често” могао чути “да се није уклапао у друштво”.

Да би се Мали Коста у тој и таквој “изопштености” заштитио, имао је, према речима главног београдског полицајца, “четири Молотовљева коктела и два пиштоља. По његовој изјави сам је то учинио и није имао намеру нити жељу са тим Молотовљевим коктелима да било које дете запали, него како је рекао, да направи један одбрамбени зид на улазу у школу како полиција не би могла да дође, да пружи помоћ, јер би имали одређену препреку и барикаду када би могао да извади оквир пиштоља и исти спусти на под”.

Кад се већ десило шта се десило, просветни министар је пожурио да нас увери како “систем није заказао”, како “насиље не настаје у школи”, како је то “друштвени феномен” – све то позивајући психологе “да помогну ђацима, наставницима и родитељима” (у чему и како?), да се осмисле нови СОСови “за подршку”.

Све по правилу којега се држи дружина “Маме су закон” да “родитељи треба више да разговарају са децом”, а нарочито Центар за права детета да “деци и родитељима треба пружити и давати подршку”.

Не би ли ово вишеструко убиство још више добило на “значају”, препуштено је Председнику Републике да, овога пута по општепознатој законитости да су узроци неважни (ваља гледати шта ћемо са последицама), предложи мере којима би се у будућности, да ли ближој или даљој – ако се Србима пружи (не)прилика да дочекају ту даљину –, избегли овако бројни убиствени “успеси” само од руку једнога “пуцача”.

У “државничком” уверењу да се неспособност и незнање могу накнадити резолуцијама, предложено је равно десет мера, можда у намери да се помоћу њих досегну смисао и значај Десет Божјих Заповести. Понајважније у том “резолуционисању” било би да се током следеће две године не издају дозволе за набавку оружја, да се провере све старе дозволе, да се види на који се начин издају дозволе и како лица “са дозволом” користе оружје, да се донесу прописи о стрељанама, да се предвиди кривична одговорност за све који малолетницима дају оружје у руке, да се пооштре мере против медијских кућа које емитују снимке са насиљем, да се проверава ко и како користи наркотике, да се оформе “посебне службе и тимови за вршњачко насиље”, те да се “забрани приступ… сајтовима који садрже савете о убиству и набавци оружја и наркотика”.

Све то стратешки, “уз поштовање међународних и европских стандарда”, тек да се нађемо у дивану јер поменути стандарди подразумевају уништење девет десетина свега становништва на Планети Земљи и јер злочин “предметнога” Косте, млађег малолетника који нема ни четрнаест година, у складу са таквим стандардима ни по чему не представља кривично дело, што једном препаметном (можда неурачунљивом) адвокату представља изговор да разним “правничким” смицалицама оправда поменутога Колета, љуби га мајка, а његов будући боравак у некој васпитно-поправној установи упореди са служењем војнога рока.

Кад је већ тако, сасвим је логично што је момак из Вишег јавног тужилаштва у Београду изјавио за медије “да је дечак који је починио масакр у школи на Врачару предат Центру за социјални рад” те да ће од њега “бити узета изјава… а да ће потом и бити медицински прегледан… ради утврђивања да ли је у моменту извршења овог догађаја био под утицајем лекова, психоактивних супстанци или алкохола. Након тога, све радње предузимају надлежне службе Центра за социјални рад и предузимају радње и мере у њиховој надлежности” .

“Научно” објашњење тих “радњи и мера” званично обећаних Кости, дала је једна “важна” неуропсихијатра кратком изјавом да ће “наредни период његовог живота бити прави пакао, потребно је преузети и применити најбоље мере рехабилитације, али морамо узети у обзир и размеру злочина који је починио”; све то без поуке простоме пуку шта је ту “наредни период”, а шта “размера злочина”.

Док је речени Центар “предузимао радње и мере”, а наука разматрала које би то биле “најбоље мере рехабилитације”, једна петнаестогодишња самоисписана ученица са ножем у руци и један деветогодишњак са списком другара које би поубијао пиштољем, макар и пластичним – да и не помињемо онога двадесетједногодишњег “младеновца” самопроизведеног у “Новог Кристијана” и његових двадесетак жртава, што мртвих, што полумртвих –, потрудили су се да кривично неодговоран малолетни “случај” постане општедруштвена појава.

Таман што ставих тачку на претходну реченицу, однекуд ми, не знам ни сам како, падоше на ум речи које је Десанка Максимовић изговорила 1949. године, не знам са којим циљем, али их ја прихватам као најаву големе несреће да је “дошао велики тренутак… кад ученик треба учитеља да води”.

Могло би се то онемогућити тако што ће се, између осталог:

– Укинути сви прописи о наводној заштити дечјих права, што подразумева и укидање наводног “заштитника грађана”, појединца измишљеног не би ли се “правнички” могла обезвређивати изворна права Уставног суда и бројних судова по територијалној надлежности;

– У основне и средње школе вратити понављање;

– Забранити уношење мобилних телефона у школски простор, с тим да се сваки први појединачни прекршај кажњава укором пред искључењем, а поновљени – искључењем до краја школске године, без права на упис у другу школу;

– За ђачке поступке који се могу сматрати прекршајем или кривичним дело, казнене мере применити на њихове родитеље;

– Нешто променити у родитељском односу према деци и њиховим школским обавезама – учењу, како би успешно посвршавали разреде, али и битно смањити будаласто дангубљење над “паметним” телефоном.

– Поукидати све приватне факултете, отворене на “знању” да пара врти где бургија неће.

И за сам крај, краћи осврт на “најбоље мере рехабилитације… и размеру злочина”: Највероватније, “главни јунак” ове причице одлежаће извесно време у некој медицинској установи “затворенога типа”, да би нешто касније био прослеђен неком “васпитавалишту” не би ли тамо свој боравак упоређивао са “служењем војног рока”. Није искључено да би му после таквог “поправног” био измењен идентитет (као и његовим родитељима, наравно) и послат некуд да тамо припреми неко ново вишеубиство. Све то и тако, уместо да медицински занат употреби ону “справу” познату као еутаназија, а правна наука смести његове родитеље у самице, на вечито, “да не виде сунца ни месеца”.

Примера ради!

Кад су у питању онај двадесетједногодишњи “младеновац” и његови родитељи, сви они заслужили су своје самице, и они на вечито и неопозиво.

И ово примера ради!

Умал’ да заборавим – ово као беспримерно: да је Србија Држава, као што није, без одлагања би укинула Телевизију “Пинокио”, а његовом главном и одговарајућем уреднику ставила би на терет смишљено деловање противно србском националном духу, деловање представљено другим пасусом овога текстића, деловање усмерено не само на гушење националног духа у србској младежи, већ и у србском народу у целини.

Рекох: да је Србија Држава, као што није, она би све то учинила у србском националном интересу, а не би, као што је то, на пример, био несрећни случај са проглашењем 15. септембра, (не)упамћеног по пробоју Солунског фронта 1918. године, за дане србскога јединства и србске заставе, и поред безбројних указивања на историјску истину, србске добровољце који су чинили више од половине укупног састава србске војске у том Пробоју, званично сматрала профашистима.

Биће да она чини све то из удворишта западној фашикратији, оној којој се клања “уз поштовање међународних и европских стандарда”.