ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат

Био сам још у средњој школи када сам од родитеља добио на поклон двије књиге – „Комитски покрет у Црној Гори“ и „Црногорска буна“.

Било је то осамдесетих година прошлог вијека. Моји вршњаци тада нису марили за комите, а мало ко је знао шта су комити. Ја сам имао срећу да сам се подигао у традициналној црногорској породици која је баштинила епску поезију, гусле и све садржаје које уз то иду.

Када имате такав темељ сигурно нећете касније отпасти и пропасти, макар у духовном смислу. Моја мајка ми је причала, а и њена мајка, моја баба Јана Никчевић рођена Јелић о комитама. Отац брат су јој били комити. Ако сам некоме тада поменуо комите слијегали су раменима и поспрдивали се са мном. Они су имали друге идоле, прије свега аустроугарског каплара као врховног команданта. Мени се није наметнуо као такав, јер сам у породици имао друге јунаке, који су припадали неком другом корпусу. Да не бих био погрешно схваћен – ја поштујем партизански покрет у мјери њихове борбе, жртава и залагања против окупатора. Не слажем се са њиховом политиком и идеологијом, те злочинима према идеолошким противницима.

Да се вратим на комите. Сама ријеч потиче од ријечи комитет за национално ослобођење из Бугарске који се проширио на тадашњу јужну Србију (данашњу Сјеверну Македонију), а инсписрисан је ослобођењем од отоманске империје крајем 19. и почетком 20. вијека. Комитски покрет у Црној Гори се јавља након пада Краљевине Црне Горе, када се бивши војници одмећу у малим групама као хајдуци и воде мале брзе кратке нападе на окупациону власт. Комити су сви до једнога били православне вјероисповјести, били су из Црне Горе, Херцеговине, Србије, а био је и једна Италијан који је приступио комитама. Сви су пописани по сваком срезу и мјесту у Црној Гори.

Након успостављања Краљевине СХС 1918. године, уз помоћ Краљевине Италије, бивше Владе Црне Горе група официра и вијника на Божић 1919. устаје са побуном, неки зову устанак, али би се више по обиму, људству и трајању могла прозвати побуна или буна. Након пропасти побун, неки виновници исте су емигрирали и Италију, логор Гаета, гдје је одступио и ујак моје мајке Шћепан Јелић из Озринића код Никшића. Они који су се одметнули од нове власти и државе неки су звали комитама по угледу на комите из рата, али сама ријеч је означавала одметника.

Одметници су убијали виђеније људе и присталице уједињења, али власти и присталице уједињења су убијали одметнике и прогонили њихове помагаче. У околини Никшића убијен је инжењер Милован Мијушковић од братске руке , а након њега са друге стране убијен је зеленаш мајор Шћепан Мијушковић у селу Повији близу манастира Острог.

Проласком времана убијали су и прогонили једни друге, али одметници су све више постајали разбојници те се нису сви борили за право, слободу и част Црне Горе, већ су бивали разбојници и ширили страх , отимали пуцали и убијали чиновнике нове власти. Важно је указати да је то била борба између браће, истог народа, чак у 90% случајева Црногораца Брђана и осталих племена у оквиру Црне Горе, односно Зетске бановине. На служби у Зетској бановини било је свакако жандара из свих крајева нове земље – Лике, Славоније, Србије , Босне…

Један од одметника, чије се одметање претворили у пљачку, разбојништа и убиства и чији се зулум није могао трпјети био је и Петар Звицер. Данас, односно ономад му је подигнут споменик, њему и страдалим око њега. При том су учешће у том чину узели и носиоци власти са Цетиња, бивши и садашњи сарадници Удбе, те неки људи који себе лажно представљају свештеницима који су одавно изопштени из цркве, не само да су изопштени, већ и анатемисани. Ту је и један дио народа, коју узгред речено не зна ни како им се звао ђед, а тек да знају о Петру Звицеру… Могу да фалсификују и да варају оне који не знај, али има нас који знамо, а тај догађај није био толико далеко. До прије 20-30 година било је још живих људи који памте те догађаје.

Е, па господо драга, истина је следећа, а ко каже да је другачије нека ми стане на биљегу са аргументима. О догађају знам од предака, из књига и историјских чињеница, па да кренемо у разбијање митова. Петар се одметнуо у првим данима побуне, али као и многи други исти се касније са пропашћу побуне одметнуо са својом групом и одбијао да се преда. Многи који су се предали су амнестирани, међу којима је и рођак моје мајке Радојица Никчевић и њен стриц – ђед Лазар Никчевић. Неки су били у затвору у Зеници, али их је краљ Александар помиловао.

Било је и суровости са обје стране и од стране припадника власти и од стране одметника. Ту чињеницу нико не спори. То није био никакав етнички, национални сукоб, већ сукоб идеологија и на крају другачијег гледања на будућност Црне Горе и њеног положаја у краљевини СХС. Није ту било злочина инспирисаних нетрпељививошћу према Црногорцима, већ су неки тзв. комити толико прекрдашили да није било друге – него жесток обрачун са њима. Кап које је прелила чашу је догађај када је група Петра Звицера пресрела поштанску пошиљку и, како би то народ рекао, опљачкала исту, а правно – то је разбојништво. Отели су и плате и ивалиднине за тај крај, па су се сељани скупили из бијеса сириомаштва и нужде да се супроставе одметницима и њиховом зулуму исте побили све до једнога. Ради мира у племену, селу и уопште у Црној Гори, да би се умириле страсти негдје је процурила вијест да је породицу Звицер и њихове помагаче те саборце ликвидирала група мајора Кецмановића. Једном пуштен глас остао је у народу, а служби и властима је одговарало да се даље не просипа крв и чини оставета у племену и остала је таква прича.

Не браним ја Кецмановића, нити имам мотив за то, али тај човјек и његова група жандара то није учинила. Осим тога тај човјек није ни био из Србије већ негдје из Босне. Потпуно неважно, јер данас да се неко одметне против власти и државе био би гоњен од данашњих специјалних полицијских и војних снага за оружану побуну. Ти људи су у почетку подигли оружану побуну против законите државе коју је признао Версјаски уговор те су њене власти легитимно браниле свој уставни поредак. То што су се многи одметници, међу њима и Петар Звицер претворили у разбојнике то је њихов избор.

Дакле, како се у Црној Гори последњих 25 година увелико фалсифукују историјске чињенице и како се покушао стваорити Монтенегро са новим измјењеним садржајем у односу на традиционалну Црну Гору проузроковао је још један „оргинал фалсификата“. То је догађај који сам напред описао и који ствара подјеле посебно код народа који није једно слово прочитао већ дозвољава да се на њихов празан мозак утисне свашта, а њихов празан стомак то прихвата.

Уколико је неко заинтересован за више информација молим да ме контактира. Отворен сам за критике, дебату, сучељавање чињеница. Сукоб одметника и власти након 1918. нема национални предзнак, већ је у питању политички и идеолошки сукоб, у то нема сумње.

На крају моје приче једна молба: Молим све људе да часно комитско име не злоупотребљавају из поштовања према комитима и комитском покрету. Људи који данас то чине немају никакве везе са комитама у идеолошком политичком, војном и било којем, посебно не моралном смислу. Свако има право на свој став и мишљење, али истина је неумољива. На падајте на оргинал фалсификата!

Ваш доброжелатељ !

Извор: барски портал