РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
На празник Спаљивања моштију Светог Саве и Дан победе над фашизмом, 9. маја 2022, Цариградска птаријаршија је, без канонских основа, наводно дала аутокефалију Охридској архиепископији – Македонској Цркви. А 19. маја, на дан преноса моштију Светог Саве и рођендан Цара Мученика Николаја Другог Романова, у храму Светог Саве у Београду служили су српски и македонски архијереји службу помирења. Шта се, по Вашем мишљењу, десило 19. маја ове године у престоници Србије?
Јуче је у храму Светог Саве служена литургија помирења којом је успостављено литургијско јединство између СПЦ и МПЦ. Тиме је на богослужбеном плану превазиђен македонски раскол, који је изазван педесетих и шездесетих година прошлог века уплитањем комунистичких власти у једно чисто црквено питање, с циљем оснивања аутокефалне македонске цркве. Данас је на литургији помирења и симоболички показано да се МПЦ враћа под јурисдикцију СПЦ, пошто је архиепископ МПЦ Стефан на литургији поменуо као јерархијски вишег само патријарха Српске цркве Порфирија. Да је МПЦ аутокефална онда би њен архиепископ помињао у литургији имена других поглавара аутокефалних Цркава, као што је то јуче, као и увек учинио патријарх Порфирије. Ако кренемо од тезе светих отаца да је раскол најтежа рана на телу цркве онда је јасно да превазилажење македонског раскола – најболнијег после америчког који је превазиђен у време патријарха Павла – велики догађај у историји СПЦ.
Шта је потребно да би се успоставило пуно каноnско јединство између СПЦ и Охрида?
Да би било успостављено пуно канонско јединство између СПЦ и МПЦ неопходно је да се сходно одлуци СА Синода МПЦ и одлуци СА Сабора СПЦ од 16. маја уреди обим аутономије МПЦ у оквиру СПЦ и да се сходно томе измени постојећи Устав МПЦ, који МПЦ третира као аутокефалну цркву, тако што ће се предвидети читав низ стварних и симболичких права СА Сабора СПЦ и српског патријарха над МПЦ као аутономном црквом у оквиру СПЦ. Неопходно је да се реше и права више десетина хиљада Срба у Северној Македонији на богослужење на српском језику и са српским свештеницима, као клирицима аутономне МПЦ.
Није без значаја питање богослужбеног језика, посебно са аспекта последњег пописа становништва који показује забрињавајући пад броја Срба у Македонији. Ово питање је важно јер је богослужбени језик један од елемената за асимилацију. Приликом одређивања статуса и обима аутономије МПЦ требало би обезбедити богослужења на српском језику, као и Србе свештенике, у срединама као што је скопска Црна Гора или поједина места око Куманова, Валандова, у околини Ђевђелије, али и у појединим градовима, као што је Скопље и Куманово.
Колико су канонска питања у овом, као и у другим црквеним искушењима, битна? Можемо ли каноне, како неко некад рече, качити мачку о реп и руководити се само безобалном љубављу?
Иако се црквено-правна питања чине мање важним, она су пресудна као што показује судбина одлуке СА Сабора СПЦ о додељивању аутономије МПЦ из 1959. године, на коју се данас позивају највиши органи СПЦ и МПЦ. Она није примењена до данас зато што су почетком шездесетих година прошлог века владике македонске неканонске цркве одбиле да усагласе свој Устав са Уставом СПЦ и одлуком Сабора о аутономном статусу. Треба веровати да су македонске владике схватиле да се Црква не може руководити захтевима световне политике, те да су одустали од идеје аутокефалности, чији је изворни творац био атеистички комунистички Брозов режим. Аутокефалност МПЦ не би прихватио ни добар део клира и верујућег народа СПЦ, па би таква одлука изазвало нове поделе и расколе у СПЦ. Аутокефалност МПЦ не би прихватиле ни Руска и Бугарска црква, па стога треба веровати да је данашњом литургијом помирења отворен пут за канонско решење статуса аутономне МПЦ у оквиру СПЦ, које једино може да допринесе трајно решењу идентитетских спорова између балканских православних Словена.
Шта ћемо са Фанаром?
Фанар је полазећи од искривљеног тумачења три канона Четвртог васељенског сабора покушао да у македонском, као и у случају украјинских расколника, присвоји највишу судску власт у Православној Цркви и да се представи као апелациона судска инстанца изнад других помесних цркава. Тежњу за освајањем монархијске власти у васељенској Цркви римске папе нису пројавиле тек у моменту када је на Сабору у Цариграду 1054. године осуђена латинска јерес, него много раније, а нарочито од папе Николе И (858-867). Следствено, и цариградски патријарси већ сто година, почев од слободног зидара на цариградском трону, Мелетија Метаксакиса, упорно истрајавају на папистичком тумачењу 28. канона ИВ Васељенског сабора и своје позиције у васељенској Цркви. Као што су римске папе приграбиле право да стварају општеобавезујуће норме и да уз то буду једини ауторитативни тумачи канона, да суверено оснивају нове бискупије, укидају старе, те да мењају њихове границе, исто чине и цариградски патријарси у 20. и почетком 21. века. То јасно показује да из Вартоломејевих противканонских аката стоји, како је то два пута наглашено у одлуци РПЦ о прекиду литургијског општења са Цариградом – ново учење. Из угла православне догматике ново учење није ништа друго до јерес. У овом случају се ради о јереси источног папизма, чије опасности је био свестан још први српски архиепископ, Св. Саве, па стога у основни правни акт Српске цркве и државе, Законоправило, није уврстио оне византијске „каноничаре-ласкавце“, какви су били Димитрије Хоматијан и Теодор Валсамон, који су узносили власт цариградског патријарха мимо граница канона.
Баш због тога, а имајући у виду погубност јереси источног папизма по јединство и саборност Православне Цркве, чини се преко потребним један свеправославни сабор који би осудио папистичку јерес Цариградске патријаршије и истовремено обновио јединство са свим оним расколничким групама које су се одвојиле од Цркве због самовољних, реформаторско-модернистичких и јеретичких одлука Фанара у последњих сто година. После осуде Фанара за источни папизам, могла би да се очекује од истог сабора и осуда екуменистичког синкретизма, те да се наложи иступање помесних Цркава из мондијалистичке псеудорелигиозне организације Светског савета „цркава“, јер је управо Фанар предводник религиозног глобализма међу православнима.
Да ли је одлука СПЦ о општењу са православнима Северне Македоније нешто што ограничава Цариград и његове претензије?
Одлука СПЦ је озбиљан удар на папистичке претензије Цариградске патријаршије, која је дошла до изражаја приликом неканонског оснивања тзв. Православне цркве Украјине. СПЦ је оваквим актом довела Цариградску патријаршију у канонски тешку позицију, јер уколико патријарх Вартоломеј не буде прихватио овај акт СПЦ православној јавности биће јасно да цариградски патријарх отворено крши каноне Цркве како би се домогао папске власти. Ни једним ваљаним аргументом се не може оспорити акт СА Сабора СПЦ.
Сматрајући да је властан да одређује да ли је једна црква канонска или не, Цариградска патријашија и Синод су одредили да се МПЦ убудуће назове Охридском архиепископијом, што је тангирало интересе Бугарске православне цркве и претило да створи извор трајних размирица између православних Македонаца и Бугара, али и Срба, пошто је у време Светог Саве Охридска архиепископија била главни панхеленистички инструмент за спречавање формирања Српске аутокефалне цркве.
Полазећи од папистичких амбиција, акт Цариградске патријаршије од 9. маја налагао је тзв. МПЦ да се одрекне својих епархија у дијаспори које су истовремено и најбогатије, што би отворило пут асимилације Македонаца, јер грчко свештенство не би служило на црквенословенском или македонском литургију, већ би служило ако не на грчком онда на језику домицилне државе.
