Пише: Зоран Шапоњић
Страшан је пут од центра Сарајева кроз махале Бистрика и Богушевца до Казана! Као Христов пут на Голготу. Овуда су их водили до јаме, Србе углавном, из Сарајева, горе их клали, бацали у бездан… Двоје стараца из Бистрика, брачни пар Комљенац, имали су 67, односно 72 године, немоћне и недужне, готово непоректне, извели су козјом стазом до јаме, заклали па бацили… Бог сам зна колико још људи…
У махалама Бистрика, 29 година после, иста тишина као и онда кад су их одводили, тишина коју поцепа само лавеж пса.
Корак по корак стазом којом су их одводили…
Јесу ли знали куда их воде?
-Можда нису веровали, али су знали… Водили тих месеци људе, Србе углавном, из Сарајева, около на брда до капају ровове, неки би се вратили, неки не би – каже ми један од сапутника на путу уз махале Бистрика.
Убили и Предрага Шалипура који је био припадник исте 10. брдске бригаде тзв. Армије БиХ Мушана Топаловића Цаце, господара живота и смрти. Пре рата, Мушан био пријатељ са Предраговим оцем Момчилом, дернечили заједно по Сарајеву, Мушан га звао – „чика Момчило“… Позајмљивао кола од „чика Момчила“…
-Жао ми је само што нисам имао прилику да питам Цацу: ‘Зашто си то урадио, сине Цацо? Зашто си то урадио човјеку који те је волио? Зашто ономе ко ти није ни хтио ни могао наудити – испричао је 2016. у разговору за „Слободну Босну“ Момчило Шалипур, отац убијеног Предрага.
Уз уличице Бистрика и стазу Богушевца, која води до Казана, у блату још стоје трагови звери. Нема те кише која их може опрати, ни времена које их може избрисати. Трагови звери…
– Прво су их изболи ножевима, па су га заклали и Бранислава, па су им онда одсјекли главе и бацили у провалију. Ја мислим да је то злочин над злочинима – испричао је 2006 године новинарима Момчило Шалипур, отац убијеног Предрага Шалипура.
Око јаме Казани изнад Сарајева нема птица. Ономад кад сам био, нисам видео ни једну.
Браћу Вучуревић из Улице Скендерија покупили и одвели, и њих ни криве ни коме дужне. Водили их истом овом стазом, вукли, тукли, ломили кости, горе их бацили у јаму…
Књижевник Ненад Милкић написао књјигу о сарајевским мученицима и понео је до Казана. До места где је настала и написана. Књига се зове „Кости“.
Корак по корак стазом међу стенама до Казана. На ивици јаме је крај пута, овде се стаза завршава. Уствари, одаве стаза води право на небо.
Је ли дан кад су их довели овде био исто овако ведар? Је ли исто овако сијало сунце?
Јесу ли браћа гледали своје Сарајево, своју Улицу Скендерија, јесу ли знали да се са Казана неће вратити? Кога су од браће прво убили, а кога потом? Који је дуже гледао зло очима? И зашто зло, њима који су били тако добри, ни мрава нису згазили, камоли коме зло донели?
Нигде као крај Казана душе не запишти тако јасно.
Предраг Спајић, некад борац 3. сарајевске пешадијске бригаде Војске РС стоји крај Казана и гледа обрисе познатих брда изнад Сарајева.
-Тамо је ишла линија… Ено га брдо Жуч, па ТАС, Пољане, Радава, тамо иза је Вучја лука… – прича.
Из камена на коме су их клали никао пелин и мирише изнад јаме. А јами се дно не види. Бије одоздо хладноћа. И мирише пелин, и тамјан.
Восак изгореле свеће са камена на коме су их клали, капље у јаму на њихове мученичке кости…
Сандра Благић из Лакташа донела до Казана икону светог Вукашина из Клепаца. И њега заклали над јамом а он се посветио. Кад је икону спустила на стену на којој су их клали, на коју је падала њихова мученичка крв, на икону пао зрак сунца, а Сандра заплакала.
Господе Боже, има ли и једне српске куће да крај ње нема јама?
Кроз сузе читала је молитву:
-Јер си ти живот и васкрсење и покој уснулих слугу твојих Христе боже наш и теби славу узносимо са беспочетним твојим Оцем…
Господе Боже како је над јамом мирисао тамјан док је Сандра читала молитву.
-Сањам ли моје другове са прве линије? Сањам брате мој, скачем ноћу, борим се са собом – прича ми Предраг Спајић.
Јами под нама нема дна. Око Казана нема птица.
На Казанима, на локалитетима Гај и Грм Малине 1998. године ексхумирани посмртни остаци и у 28 врећа превезени у Лукавицу. Касније анализом утврђено да је реч о 23 жртве, старости од 27 до 66 година. Идентификовано 15 убијених, десеторо српске, двоје украјинске, двоје хрватске и једно бошњачке националности.
Јесу ли били живи кад су их бацали и докле их је испраћао сунчев зрак? Кад се угасио? Кад су пали у мрак…
Камен на који је падала њихова мученичка крв данас је био топао. Са камена у јаму капље восак, на кости мученика. На стази испод јаме трагови звери. Нема те кише која их може опрати.
-У току рата одавде су вађени посмртни остаци и ношени на гробље Лав. Нека тјела су негде сакривена. Ово овде је показатељ како Сарајево, бошњачко, интелектурално, оно који баштине традицију ратних јединица, како се односи према жртвама других националности. Сваки злочин над Бошњацима је ратни злочин било где и било када, злочини над Србима и другим народима одређују се као убиство, окрутно убиство, саучесништво. Сарајево није спремно да каже да су се овде десили ратни злочини – прича ми крај јаме Душан Шеховац, Србин из Сарајева.
-Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја – тече молитва над јамом.
Црнило сукља са дна јаме. И тишина, пуста и бескрајна. Има ли мира доле на дну јаме? Када ће душе мученика наћи смираја?
-Зашто тамо, где год да се укотвило неко наше племе, у близини постоји јама – пита неко крај Казана.
-Јаме су наша судбина…
Над Казанима миришу пелин и тамјан, пред иконом светог Вукашина гори свећа.
Доле испод је Сарајево. Јама иста као кад су на оном камену клали људе и бацали у бездан. И камен исти.
Је ли се Сарајево за ово година шта променило?
После, кад смо кренули из Сарајева, свратили смо на Соколац, да Предраг Спајић обиђе ратне другове… На гробљу које овде одавно зову Зејтинлик.
Нашао је другове међу међу белим крстовима…
Крај Казана није остала ни једна птица. Само тишина, мукла. И њихове душе мученичке. Уствари, кад су крај јаме догореле свеће, и кад смо кренули одозго, мислили смо да смо отишли, а нисмо, остали смо сви на Казанима. Одозго се, са Казана, још нико жив није вратио! Нити ће!
Убиства а не ратни злочини
Командант 10. брдске бригаде Мушан Топаловић Цаца убијен је 1993. године у акцији „Требевић“, званично, у покушају бекства после хапшења, пошто су он и његови убили деветорицу припадника МУП-а БиХ који су покушавали да их ухапсе. Нико од припадника ове бригаде одговорних за злочине на Казанима није осуђен за ратни злочин. Суђено им је или су осуђени за убиства или помагања у убиству. Четворо оптужених осуђени су на по шест година затвора, за непријављивање злочина осам особа осуђено је на по десет месеци затвора. После рата, тело убијеног Цаце је из гробнице са НН ознакама пренето на шехидско гробље Ковачи. Десетак хиљада Сарајлија одало је тада почаст Топаловићу.
Споменик или скидање хипотеке
Град Сарајево објавио је конкурс за израду идејног рјешења за подизање споменика на локалитету Казани. Још се не зна хоће ли и шта писати на споменику.
– Одати почаст сарајевским цивилима који су током опсаде Сарајева 1992. и 1993. године на локалитету јаме Казани на Требервићу доведени и убијени, а јама је кориштена као гробница тамо убијених жртава. Скинути хипотеку са одбране Сарајева и припадника Армије Републике БиХ, јер је за злочине на Казанима осуђено 14 појединаца – наводи се у конкурсу који је објавио Град Сарајево.
Идентификоване жртве
У новембру 1998. године ексхумирана су а затим и идентификована тела претходно пронађена на Казанима 1993. године:1.Невенка (Спасоје) Бошковић рођена 1933. године;2.Марко (Симо) Бошковић рођен 1929. године;3.Стојан (Јефто) Жужа рођен 1933. године;4.Новка (Неђо) Лемез рођена 1950.године;5.Драгомир (Михајло) Ћеранић рођен 1943. године;6.Ана (Михајло) Лаврив рођена 1942. године;7.Васиљ (Стефан) Лаврив рођен 1933. године;8.Предраг (Момчило) Шалипур рођен 1965. године;9.Душко (Војо) Јовановић рођен 1955. године;10.Милева (Бранко) Драшковић рођена 1936. године;11.Аго (Лутво) Штета рођен 1939. године;12.Марина (Илија) Комљенац рођена 1926. године;
Тада је Зијо узео нож…
Део оптужнице прочитане на суђењу џелатима оптуженим за злочине на Казанима:
-Тада је Зијо Кубат узео нож, који је увек носио са собом, и заклао Васила Лаврива тако што му је пререзао гркљан. Туцаковић Есад узео је нож са оштрицом дужине око 40 центиметара, који се звао „граната“, и ножем заклао Ану Лаврив, одсекао јој главу од тела и гурнуо тело у провалију.
Асиф Алибашић, који је одговарао за прикривање злочина рекао је на суђењу:
– Тачно је да сам знао за ово кривично дело и нисам га пријавио, али цели град, Врховна команда и министар унутрашњих послова знали су за злочине 10. брдске бригаде.“
