Пише: Предраг Васиљевић (Спутњик)
Истовремено са стварањем хаоса због „изборне крађе“ у Србији коју нико није видео ни доказао, али „сви знају“ да постоји, званичном Београду је подло уручена уцена са конкретним роком – да до краја јануара фактички призна Косово.
Тај ултиматум који је испоручио крајње небитни Мирослав Лајчак, носи у себи невидљиву постизборну претњу да ће Србија да постане Мајдан уколико не примени Охридски споразум и не пристане на чланство Косова у УН.
Како је све почело…
Цело замешатељство почело је чим су преврнуте кутије.
Као земља потпуно срозаног достојанства, одмах по затварању биралишта у Србији, грубо се умешала Немачка, са највишег нивоа, срамотном спољнополитичком поруком да су избори били нерегуларни.
Изабрани су за тај одвратни посао као земља која има искуства са уцењивањем Срба, а и доведени су у стање да би морали да навијају за Манчестер сити против Бајерна из Минхена ако им тако нареде.
Дипломатски перфидније, али једнако покварено, амерички амбасадор Хил (који је и сам био посматрач на изборима) послао је поруку да ће сарађивати са будућом владом Србије али, уз додатак да Београд добро зна шта му је чинити…
У преводу, порука је између редова гласила – признаћемо да остајете на власти и да су избори регуларни ако будете добри и испуните баш све што тражимо.
Јавили су се и незаобилазни Билчици (прво је рекао да су избори регуларни, па порекао), и неки страни посматрачи са критичким пацкама без доказа, а чија имена нисмо запамтили.
Окидач за протесте
То све као да је био „позитиван сигнал“ да се у Београду покрену протести (истина, мрљаво), подигну нови „млади лидери“ (прилично неубедљиви), подгреју прозападни медији (усиљено острашћени), мотивишу штрајкачи глађу и они који „строже посте“.
И, почела је надреална игра.
Чињеница је да крађа избора без званичних приговора на изборним местима и са потписаним записницима од стране свих контролора, па и опозиционих, још није забележена у историји вишепартизма.
Епско прекрајање броја гласова у десетинама и стотинама хиљада листића, које нико не може да документује и покаже институцијама и јавности, још нису извели ни највећи мађионичари од Худинија до Коперфилда.
Спектакуларно довођење у Београд „40.000“ невидљивих Срба из Републике Српске у неколико аутобуса, не би пошло за руком ни највећим светским креаторима изборног инжењеринга.
Доказивање грандиозне изборне преваре без доказа достављеним институцијама али уз хитан позив странцима да интервенишу, није до сада смислио ниједан партијски стручњак за изборно право и маг бирократских вратоломија.
Масовно учешће у антологијској завери које је патолошки перверзно приписано Републици Српској и чак колективно прекодринским Србима, не би смислио ни највећи регионални србомрзац.
А у тој неартикулисаној и парадоксалној постизборној конфузији, само је било битно да се никако не слушају државни и управни, па ако треба и судски органи задужени за изборе.
Стратегија је да се ствара бука и бес. Да „кључним доказима“ о крађи епских размера машу НВО ратници, неки непознати људи пред нехотице упаљеним камерама, потписници и пролазници, правдољубиви студенти, аналитичари у џемперима са пахуљицама и гневне пензионерке.
Једноставно, овде се данас свакодневно дешава нешто што нигде није виђено.
Нека се докаже сваки украдени глас
Да се разумемо, није Србија земља светле демократије. Није никада ни била. Напротив.
Али, нека се докаже сваки украдени глас.
Нека се попише сваки фантомски бирач.
Нека се на стуб срама стави свако ко поткупљује, уцењује и мобингује да би добио глас.
Нека заврши иза решетака свако ко је згазио закон и другог човека да би остао на власти.
Нека се одржавају избори свака три месеца док не постанемо земља демократског савршенства.
Нека се странке за то боре свим могућим средствима.
Све то може.
Али, ово што сада гледамо далеко је од борбе за демократију.
Од језиве трагедије у Рибникару, па до данас (у Чешкој нема антивладиних протеста после масовног убиства на факултету), као да неке невидљиве руке иза сцене намештају кулисе за неку велику националну несрећу која би сломила Србију.
Као да све време живимо под претњом Мајдана и крвопролића уколико не предамо Косово, не уведемо санкције Русији и не окренемо се коначно и дефинитивно НАТО страни света.
Овога пута, за то смо добили и конкретан рок – крај јануара.
Запад је, чини се, решио да подигне лествицу против Србије до ивице пуцања.
Али, судећи према овоме што гледамо, њихови покушаји обојених преврата, са истим симболима, шареним заставицама, исплетеним вуненим Деда Мразовима и лоше брендираним порукама данас изгледају карикатурално. Гротескно.
Нема ту више ни снаге ни муниције. Ни храбрости ни аутентичности. Ни креативности ни инветивности. Ни мудрости ни искрености. А ни народ, више пута превеслан, није више толико наиван.
Свакако, 27. јануара је слава Светог Саве. Тада би негде требало и да одговоримо Лајчаку и НАТО.
Биће и одговор светосавски – у одбрану Србије. И за помирење браће. И у држави. И са обе стране Дрине.
