Две деценије после хапшења Милошевића и изручења Трибуналу у Хагу, не престају спекулације о разлозима предаје највишег државника страном суду
Иако је после политичког пораза пред ТВ камерама саопштио јавности да ће се посветити одрастању свог унука, бивши председник Србије није уважио сугестију да му је, како би сачувао своју породицу и себе, једина опција да се повуче из активног бављења политиком

Једна од првих и значајних медијских превара, које ће од смене режима Слободана Милошевића постати незаобилазан фолклор политичког деловања у Србији, догодила се 29. марта 2001. године. У поподневним сатима на телевизијским станицама под назнаком „хитно“ објављен је снимак колоне црних џипова која улази у двориште Централног затвора у Београду. Слика је требало да сугерише како је по налогу Окружног суда у Београду ухапшен бивши председник Милошевић, те да наставак протеста његових присталица, окупљених испред виле „Мир“ како би га од хапшења одбранили, више нема никаквог смисла.

Сарадници бившег председника у први мах су претпоставили да је превара масло Чедомира Јовановића који је био преговарач око Милошевићеве мирне предаје. Касније су чули да је то била идеја Жарка Кораћа. У то време нису знали у којој мери трећа особа, за коју до тада нити су чули нити знали чиме се уопште бави, Владимир Поповић звани Беба, ужива у смишљању манипулација и комодитету неограничене демократије. Како год, превара је у великој мери утицала на бројност људи око виле „Мир“. Велики број оних који су аутомобилима и аутобусима кренули пут Београда да учествују у некој врсти одбране Милошевића вратио се кући.

Друга, подједнако ефикасна и по појединце болна смицалица, догађала се ван видокруга бројних телевизијских камера испред улаза у вилу. Не дозвољавајући демонстрантима да се приближе здању, испред ешалона од 120 до 150 полицајаца, наводно доведених из Ваљева, налазило се тек десетак полицајаца с пендрецима у руци. Када је око пола два ујутру маса кренула ка вили, ТВ камере су могле да сниме како „резервни“ ешалон успева штитовима да их потисне уопште не користећи палице.

Међутим, снимци нису успели да „добаце“ до полицијских цокула које су на себи имале шиље. „Убили су нас по ногама, сви које су докачили тим шиљцима били су крвави по ногама“, сведочио је један од њих. Посланик Социјалистичке партије Србије који је из Скупштине дошао директно пред вилу имао је уграђену шипку у нози након саобраћајне несреће. Добио је ударац, пао и није био у стању да хода. Одвукли су га.

Две деценије после хапшења Милошевића и – упркос уверавањима да до тога неће доћи – његовог изненадног изручења Трибуналу у Хагу, не престају спекулације о разлозима својеврсне продаје највишег државника међународном суду. Одлично је знано да су то захтевале највеће западне силе, да је за његово хапшење нуђена доларска награда, да су вршени притисци да Србија то учини како би оберучке била прихваћена у заједницу „цивилизованих друштава“, да су обећавани отписи државних дугова, нове донације и кредити… До данас није поуздано утврђено шта је од тога, или у којој мери све помало, било пресудно да до изручења дође. Још ће се истраживати и сазнавати.

Сасвим друго поглавље приче представља околност да је Слободан Милошевић, непосредно после 5. октобра 2000. године, имао могућност да предупреди своје хапшење. Постојао је само један услов – да се окане политике и повуче у неку врсту илегале. У обраћању јавности 6. октобра увече Милошевић је то и обећао. Али, дату реч није одржао.

Урош Шуваковић, један од ближих сарадника Мире Марковић и Слободана Милошевића, објашњава шта се догодило тог дана:

„Одмах 6. октобра у ’Службеном гласнику’ бива објављено да је Војислав Коштуница победио на изборима, иако то није било тачно. Коштуница и генерал Небојша Павковић дошли су у вилу ’Мир’ и донели то председнику Милошевићу. Видео је да је званично објављено од стране Савезне изборне комисије да је изгубио изборе. Зато се појавио на телевизији и одржао опроштајно обраћање грађанима у којем признаје свој пораз.“

На питање да ли је то била његова лична одлука, без консултација с другима, Шуваковић каже да се с њим, нити са партијским руководством, о томе није консултовао:

„Позвао нас је после обраћања на ТВ-у на пиће код себе у вилу. Отприлике је његова уводна реченица гласила: ’Сваки пут смо пили пиће у част победе, ред је да попијемо пиће и када сам изгубио изборе’. Мислим да нас је ту било 10, можда 12, био сам најмлађи. Нису те вечери били њихови лични пријатељи. Када је држао таква окупљања, позивао је партијско и државно руководство. Била је присутна Горица Гајевић, Баки Анђелковић, Миломир Минић, Мирко Марјановић, могуће Славица Ђукић Дејановић, Никола Шаиновић, Дачић као председник градске партије… Сви смо се трудили да атмосфера буде опуштена, али, наравно, не успевате то кад видите крај једне епохе и кад знате које ће бити последице.“

Потпуно супротним показало се Шуваковићево уверење засновано на оном што му је Милошевић саопштио:

„Знате, Милошевићу је било доста власти. Мени је тако рекао у једном од разговора вођеним пре свега што се издешавало – да се осећа засићено. Криза вас истроши. А он је, заправо, 14 година био на власти ако узмемо од периода када је постао председник ЦК Србије, па преко председника Председништва Србије, па два пута председник Србије, једном председник Југославије… Засићење је наступило. У то сам сасвим сигуран. А друго, после свега, није желео никако да се деси неко крвопролиће. То је потпуно јасно. И поступио је на тај начин.“

Шуваковић је ухапшен 26. марта 2001. године, пет дана пре Милошевића. Процењено је да представља претњу. „Постојале су те ’народне страже’, па је неко умислио да ја то организујем и у томе учествујем.“ Шуваковић објашњава на који начин се, и због чега, бивши шеф државе ипак одважио да се политички поново активира:

„Из перспективе губитника избора, добио је вољу да се позабави партијом. Сви који су га добро знали могу да потврде да Милошевић никада није био лидер којег је интересовало бављење партијом. Он није био ’полисиен’, био је државник, квалитет више. Никада није хтео да се бави партијом и зато је увек то било на неком другом. После 5. октобра почео је да се интересује за партију…

Слутећи да ови нови на власти хоће да га ухапсе и изруче Хагу, једном приликом сам му, уочи републичких избора 2000/2001. године, предложио да буде не само носилац листе, него да буде први на листи као кандидат.

Са идејом да ако има посланички мандат, морају прво да му одузму мандат. А то је процедура током које ћемо ипак моћи мало да се организујемо, да добијемо бар неколико сати времена. Одговорио ми је: ’Уроше, нећу да варам народ. Ја не могу да седим у Скупштини.’ И ту се прича завршила.“

Тајни сусрети

Неупоредиво озбиљнију „понуду“, ако се тако може назвати, Милошевићу су дали представници нових власти. У јануару 2001. године формирана је Скупштина Србије у којој је СПС, упркос очекивањима да ће ДОС у њој апсолутно доминирати, ипак имао 37 посланика. Почетком фебруара премијер Зоран Ђинђић тражио је да се састане са Браниславом Ивковићем, шефом посланичке групе социјалиста и потпредседником странке. Састали су се на другом спрату скупштинског здања, у канцеларији која је припадала Чедомиру Јовановићу, председнику посланичке групе ДОС-а. Срели су се насамо.

Једини Ђинђићев захтев била је, донекле, молба коју је Ивковић требало да пренесе Милошевићу – да се коначно „мане политике“. Да се склони, да се „затвори у Пожаревац и да не даје гласа од себе“.

„Рекао је да жели да сачува Милошевића, да му није потребна љага да је међународном суду испоручио председника државе. Преклињао ме је да се склони у Пожаревац и да га ’ни поштар када доноси пошту не види’. Све сам то пренео Милошевићу“, каже Ивковић. Међутим, ништа се у политичком ангажману бившег председника није променило.

Наредни састанак Ђинђића и Ивковића одржан је у потпуно другачијим околностима. Милошевић је већ био ухапшен и налазио се у Централном затвору. Ивковић наводи околности које су му претходиле:

„У недељу увече позвала ме је Мира Марковић да дођем до ње ако сам у прилици. Када сам стигао, рекла ми је: ’Бане, ја бих волела да однесеш Зорану Ђинђићу моје писмо.’ Одговорио сам да хоћу, да нема никаквих проблема то да учиним. ’Затражи састанак с њим и да му однесеш моје писмо. Ево, ја ти га дајем отвореног, да ти знаш садржај. Из садржаја ћеш лако разумети да сам се ја са Ђинђићем раније често виђала. Мислим да наш однос мени омогућава право да се борим за Слободана и да тражим од њега да све учини да се Слободан пусти из затвора. Можеш му пренети моје обећање да ћемо, као што је раније тражио, да се склонимо у Пожаревац, да Слоба неће више да се појављује у јавности.’

Сетио сам се претходног разговора са Ђинђићем с почетка фебруара, реченица попут ’Реци оној твојој будали да иде у тај његов Пожаревац и да се више не јавља ни богу оцу. Да нестане. Да ми помогне да га спасем…’ Сада је Мира фактички то прихватила, али два месеца касније. Одмах сам био сумњичав према Ђинђићевим могућностима за тако нешто, али сам прихватио да однесем писмо.“

Сутрадан је Ивковић затражио састанак са Ђинђићем. Опет су се срели у Јовановићевој канцеларији на другом спрату Скупштине Србије. Предао му је писмо и рекао: „Не знам, Зоране, да си се ти толико виђао са Миром.“ Одговорио је: „Бане, није погрешила, пуно пута. Најинтензивније смо се виђали ’94, после избора одржаних ’93. године.“

Према Ивковићевом тумачењу и појединим сазнањима, још тада је постојала идеја да Зоран Ђинђић уђе у републичку владу: „Да је тада то договорено, где би нам историја била… Међутим, вероватно под утицајем странаца, стално, шта год је Милошевић прихватао, Ђинђић је на наредном састанку исказивао додатне апетите и нове захтеве. Бар тако сам схватио. На крају је Ђинђић тражио већинску ’своју владу’, што Милошевић никако није могао да прихвати. Чак му је у једном моменту Милошевић нудио место потпредседника, или можда и председника владе, али мањи број министара, да већински буду из СПС-а. Ђинђић је остао при захтеву да буде председник владе и да има већину министара.“

Преговори су пропали па се потом у политичкој комбинаторици појавио Душан Михајловић са својом Новом демократијом, захваљујући чему су социјалисти у Скупштини имали већинских 128 посланика.

Ивковић нема сумњу у такав след догађаја. „Она ми је све то причала.“ Разумео је да су се сретали пуно пута, да су састанци, како их не би видели заједно, организовани углавном у зградама које имају два или три улаза, па је једно од њих улазило на једна врата, друго на друга, возили су се различитим лифтовима, састајали у неком од станова или на тераси, широм Београда, на различитим локацијама. Рекла му је: „Ја сам, Бане, скоро са Ђинђићем договорила владу када је Мирко Марјановић био председник владе. Али, неко га је окренуо, тражио је да му дамо више него што смо могли да дамо.“

Кашњење

У писму које је Ивковић уручио Ђинђићу Мира Марковић је покушавала да издејствује боље услове за Милошевићев боравак у затвору, да се пронађу околности на основу којих би могао да буде пуштен на слободу, њене личне гаранције да се више ни на који начин неће мешати у политику…

„Било ми је одмах јасно шта се догађа чим смо се срели“, прича Ивковић. „Гледао ме је неко време и рекао:

’Бане, када сам ти ја то говорио?’

’У јануару, фебруару си ми рекао.’

’Па, је л’ си му ти то пренео?’

’Јесам, како смо се договорили.’

’А шта је он радио?’

’Наставио даље.’

’Мислим да је сада касно.’“

Разлоге за Милошевићеву тврдоглавост да, упркос упозорењу, не прихвати понуду да се мане политике, тешко је поуздано утврдити. Многи који су се сретали с брачним паром Милошевић-Марковић верују да је, ипак, на тако нешто пресудно утицала његова супруга Мира Марковић. Осим пређашњих сазнања у којој мери се мешала у државничке одлуке и поступања свог супруга, бројни као илустрацију њене одговорности наводе догађаје из ноћи када је Милошевић ухапшен. Главни актер била је њихова ћерка Марија Милошевић.

Када су се стишале узавреле страсти око покушаја оружаног упада у вилу „Мир“ и Милошевић, уз писане гаранције да неће бити изручен Хагу, прихватио да се преда и оде у Централни затвор, Марија је затражила да се насамо види са оцем. Издвојили су се у суседну просторију, али су оданде сви присутни у згради могли да чују, како су описали, „страшан разговор“, заправо ужасне речи и псовке које му је Марија изговорила. За непун сат разговора рекла му је пуно ружних ствари, између осталог оптуживши и Миру Марковић као кривца за све што му се догађало. „Нико није хтео да уђе, ни Мира, ни било ко жив“, рекао је један од присутних.

И пред сам полазак колоне возила у којом је Милошевић кренуо ка ЦЗ-у, када је пришао свом возилу, Марија се поново затрчала ка њему. Раширио је руке како би је загрлио и покушао да пољуби у главу, али га је она ударала вриштећи: „Будало једна, убиј се, је… те Мирини јуловци, је… те Мира твоја, убила те је са својим јуловцима…“

Покушавао је да је смири, да је загрли, „Марија, сунце, грешиш, немој тако…“

Нико није знао шта да учини, отац и ћерка су у питању, ситуација ужасна… На крају је пришла жена запослена у вили и успела да обгрли Марију око струка, мало је примири и полако поведе ка кући. Мира Марковић се претходно склонила у страну. Није прилазила.

Отмица

На који начин је Милошевић размишљао у данима који су претходили његовом хапшењу сведочи један од припадника обезбеђења куће који је ту провео пуних месец дана, не излазећи нигде из виле:

„Слоба је често долазио у билијар салу где смо спавали, причао је са нама. Једно вече, можда четири, пет дана пред хапшење, дошао је касно јер није могао да спава. Био је у пратњи ових политичара који су ту били све време. Богами, седео је једно сат и по с нама. И један Црногорац из Ловћенца који је био са мном у групи обрати му се: ’Председниче, је л’ могу нешто да вас питам?’

’Питај сине.’

’Дај Боже да се вратите на власт. Али, да ли бисте се опет окружили истим људима? Ја мислим да су вас они до овога и довели?’

’Сине, ја све то сада видим, али готово је сад. Мени је историја дала прилику, немам неке илузије да ћу нешто моћи да урадим. Како Бог да, нека одговарам српском народу, они су ме и бирали. Ако процене да сам крив, нека ме вешају на Теразијама…’“

О начину изручења Слободана Милошевића Трибуналу у Хагу, иако по много чему спорном, мало се водило рачуна. Урош Шуваковић, ухапшен пре Милошевића, а ослобођен уз симболичну одштету коју није ни тражио тек пошто је бивши председник увелико смештен у хашку ћелију, објашњава:

„Ниједан судија није хтео да потпише решење о извођењу Милошевића из Централног затвора. Чак ни истражни судија Чавлина који га је стрпао у ЦЗ и који је то требало да потпише. Нико то није хтео да уради. И онда се у надлежност судске власти умешала извршна власт, али акт о изручењу не потписује ниједан од министара, ни тадашњи министар правде Владан Батић, него један од помоћника министра правде. А потом управник ЦЗ-а Драгиша Блануша поступа по налогу помоћника министра правде за извршење кривичних санкција! То је кривично дело. Они су Милошевића киднаповали. Сви који учествовали у томе и то допустили. Ако постоји правна држава, они морају да одговарају за киднаповање. То није било изручење, то је надлежност суда, а ни суд није могао то да учини јер није постојао закон по којем се то ради. Закон је донет касније. И то је све. Србија је неком новом султану послала главу на пању.“

Војислав Туфегџић (експрес)