Пише: Милослав Самарџић
Свет се мења, сведоци смо појава о којима колико јуче нико није могао ни да сања, а ипак, већ дуго, српски национални програм може да се сведе на једну реч: дебољшевизација
Од Илије Гарашанина наовамо, писано је много српских националних програма, по правилу обимних. Међутим, у наше време, довољан је национални програм од једне речи: дебољшевизација.
Комунизам је на наш народ – а мање-више и на остале злосрећне нације – деловао попут поплаве. Када се река излије у неки град, донесе нечистоће сваке врсте. И то у сваку кућу и у сваки кутак куће. Уклањање нечистоћа дуго траје. И када се све очисти, још дуго остаје непријатан задах.
После поплаве, најпре се утврђују жртве. Ми их још нисмо утврдили. Поуздано се зна само то да су комунисти убили преко 100.000 Срба.
Прилично поуздано може се рећи да су хапсили и мучили преко милион Срба. И да су на нивоу целе ондашње државе опљачкали преко милион објеката.
Тако, прва ставка дебољшевизације јесте да се све то тачно утврди, да се кривци морално осуде (јер правно више није могуће), а жртве рехабилитују.
Друго што се ради после поплаве, јесте утврђивање штете. Уз пресуде на смрт или дугогодишњу робију – тамо где је пресуда уопште било – комунисти су додавали напомену ‘’о конфискацији имовине’’. Према римском праву, пљачка уз примену силе је разбојништво. Римско право је старије од комунизма, па на званичном, државном нивоу, оно треба да дефинише комунизам, а не обратно. Зато, све што су комунисти опљачкали, мора да се врати, наследницима или држави, било да је реч о пљачкању у првом, или у неком од наредних таласа (од 1990. године наовамо).
Када се обаве две најхитније ствари, утврђују се узроци поплаве. Због тога трећа ставка дебољшевизације подразумева саопштавање истине о комунизму од стране државе, почев од школског система. У време пљачке, односно, како је они називају, револуције, наш закон, као ни међународно право, нису предвиђали постојање два покрета отпора. Закони су познавали војску са једне и непријатеље са друге стране, као спољне агресоре или унутрашњу пету колону. То што су комунисти сами себе назвали војском, па још народном и ослободилачком, то је њихова ствар. Држава мора да саопшти да они нису били војска.
Исто је и по питању ослобођења земље. Држава треба да каже како јесте било: окупатор се повлачио са Балкана зависно од напредовања западних сила и Црвене армије према Берлину. Постојање комуниста није утицало на повлачење окупатора. Али је битно утицало на повећање српских жртава у Другом светском рату.
Све што су комунисти загадили њиховом пропагандом, треба да се очисти. Њихови филмови треба да се приказују по принципу према коме се данас приказују филмови из доба Хитлерове Немачке, уместо што се најављују као уметничке реконструкције истинитих догађаја. Њихове књиге треба да имају критичка издања, ако је прештампавање потребно, с тим што за главна издања јесте потребно, ради проучавања ове опасне идеологије.
Сви споменици које су подигли – а има их између 6.000 и 30.000, према разним проценама – треба да се уклоне. Најупечатљивији међу њима треба да буду сачувани и изложени у будућем Музеју жртава комунизма на Новом Београду, са оригиналним и истинитим потписима. Са оригиналним, на пример, да је Сава Ковачевић био народни херој, а истинитим, да је био предратни кријумчар дувана и убица жандарма, који је на почетку ‘’револуције’’ наредио да се најпре ликвидира његових осам најистакнутијих рођака Ковачевића.
Четврта ставка дебољшевизације је враћање на претходно стање. Конкретно, на друштвено-политички систем који смо имали до 1941. године – капитализам. То је систем у коме доминира приватно власништво. Држава се стара о безбедности, има војску, полицију, граничаре, као и разне инспекције, од санитарних до еколошких. Када је то потребно, појављује се као регулатор тржишта, али не учествује у пословању, сем изузетно. Пре 1941, наша држава је имала пет посто капитала, док се 95 посто капитала налазило у приватном власништву. После 1945, ови проценти су окренути. Држава, односно комунистичка партија, постала је власник све вредне имовине. Осим ситних поседа и занатских радњи, целокупно пословање преузели су у своје руке партијски кадрови. Последице су биле неминовне. Од просперитетне земље из 1930-тих, стигло се до гладовања у другој половини 1940-тих и током 1950-тих, затим до почетка масовног бекства грађана из земље, чим су 1965. године отворене границе, до великог задуживања 1970-тих, до банкрота државе 1982. године и ратова 1990-тих.
Тај образац понављао се, и понавља се, уз извесна одступања, у свим социјалистичким земљама, изузев у Кини, за коју, због њене затворености, нема поузданих података. Свугде се показало да није добар систем у коме исти субјект и води и контролише пословање. Тај систем, по аутоматизму, нема независну извршну, законодавну и судску власт. Он крши основе римског права, према коме су сви грађани једнаки.
Капитализам, као систем у коме слободно делују милиони, насупрот социјализму, где се за све пита један човек, је јачи и зато на крају побеђује. Он ће победити и у Србији, без обзира на покушаје да се то спречи. Удео приватног капитала порастао је, од 1990. до данас, на 43 посто и даље расте.
На жалост, ова 43 процента не чини чист приватни капитал. Још од прве приватизације, проглашене 1990-те године, комунисти су постајали власници извесног броја до тада државних фирми, на привилегован начин. Ипак, већи број комуниста – од те године под социјалистичким, а касније и под другим именима – остао је у државном сектору. Они су отварали приватне фирме на трећа лица, да би преко њих извлачили државни новац. Наоко капиталистичке, ове фирме то нису, већ су сметња обнови капитализма, због нефер услова у којима послују.
Такво манипулативно пословање продужава трајање социјалистичког система у Србији, али не може да спречи његов одлазак у историју. Истински приватне фирме дају квалитетније производе и услуге и временом односе превагу.
За 15 година, проценат приватног капитала у Србији порашће на 60, 70 или више процената, чиме ће социјализам бити урушен фактички, а потом и формално правно. Ово није ствар политичке теорије, већ статистике.
Формално правну обнову капитализма спровешће демократска партија или коалиција више таквих партија које тада буду на власти. То ће можда бити неке од постојећих партија, ако се прилагоде, а можда и неке нове, које буде основао тада доминантни приватни капитал.
После природних катастрофа, као што су поплаве, стање једном може да се врати на претходни ниво. Али после тако великих друштвених катастрофа, као што је комунизам, то је много тешко. Комунисти су српском народу 1945. године узели 50 посто територија. Србија се пре њих, са својих шест бановина, простирала од Уне и Неретве на западу до грчке границе на југу. На отетом подручју комунисти су створили три нове нације, које су данас, заједно са њиховим државама, међународно признате, с тим што се на територији Босне и Херцеговине наш народ изборио за Републику Српску.
У преосталом делу Србије, комунисти су створили две покрајине. У јужној покрајини, обновили су процес повећања албанског у односу на српско становништво. Раније је такав процес постојао само током окупација, док је у Краљевини Србији и касније Краљевини Југославији било обратно.
Комунисти су испразнили државу, прво јер је због сиромаштва нагло пао наталитет, а друго јер је народ масовно емигрирао, од када су увели пасоше, 1965. године. Без њихове појаве, Србија би данас била два пута већа и имала би 20 милиона становника.
И државу и народ су дугорочно осиромашили. Пре њих, плате су биле 30 посто мање него у Немачкој или Француској, али су цене биле исто толико ниже, због чега из Србије није било емиграције. Држава тада није била у дуговима, а имала је 70 тона злата у резервама. Данашња Србија има БДП од 60 милијарди евра, а држава упоредиве величине, Белгија, 600 милијарди.
Са обновом капитализма, Србија неће бити сиромашна и лакше ће решавати спорна питања на међународном нивоу. Као што је у сваком друштву радо виђен и цењен богат појединац – који, разуме се, није криминалац – тако је и са државама.
Србија ће лакше решавати и унутрашња питања, у правцу који већина Срба сматра својим, традиционалним, јер капитализам по правилу ствара политичку десницу, а она увек баштини традиционализам.
Било би идеално да сваки грађанин мисли на то шта може допринети држави и народу, а не шта још може узети, преко политичких партија или на друге начине. Али, то није реално. Оно што је реално, и што је већ годинама стварност, јесте да у млађим генерацијама више не преовлађује жеља да се докопају ‘’државног посла’’, већ жеља да покрену сопствени бизнис, или да се прикључе успешним приватним компанијама. Тако, млади ће победити социјализам, а на нама старијима је да помогнемо колико можемо. Дефинитивно, млади много више цене прецизне информације, него демагогију и идеолошке магле.
Кинези срушили петокраку – четницима
Средином марта, медији су преносили извештај о рушењу комунистичког споменика у селу Негришори у Драгачеву, од стране кинеске фирме која прави ауто-пут. ‘’Друштвено-политички радници’’ здушно су осуђивали Кинезе, тако да је на крају и један њихов представник морао да се извини, у ударном термину Радио-телевизије Србије. Није им била намера да сруше споменик, рекао је овај Кинез, већ да га преместе, јер се нашао на траси ауто-пута. Међутим, приликом премештања, скулптуре партизана су се делом поломиле. Већ су у току рекнструкција и припреме за враћање споменика у село Негришори.
Овај споменик је један од класичних примера комунистичке пропаганде. Као и широм Србије, комунисти су и овде уписивали имена палих четника, прекомандујући их, посмртно, у партизане. У устанку 1941. партизани нису учествовали у ослобођењу Чачка од Немаца, нити касније у опсади Краљева (сем симболично; према немачким документима, на Краљеву су гинули само четници). Заправо, нису се борили против Немаца, све док их они нису напали, у тзв. Ужичкој републици. Тако, када је за подизање споменика, више деценија после рата, на ред дошло и село Негришори, пред комунистима се појавио проблем: Кога уписати на спомен плочу, постављену на постамент? Као што су то чинили и у многим другим местима пре тога, одучили су се да упишу имена четника из села Негришори. И то имена следећих 12 четника Јеличког четничког одреда, који су, под командом поручника Јована Бојовића, пали док је ‘’над Краљевом’’ жива ватра севала:
1) Раде Митровић, 2) Ђорђе Габоровић,3) Радивоје Стевановић, 4) Блажимир Габоровић, 5) Миломир Лојаница, 6) Тодор Недељковић, 7) Бранислав Габоровић (он је родом из села Тијање), 8) Божидар Илић, 9) Јанко Габоровић, 10) Милија Габоровић, 11) Лука Илић, 12) Милован Дуњић.
Сви они су, на предлог генерала Драже, а по указу краља Петра Другог Карађорђевића, одликовани орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
Да ли овакве преваре уопште занимају данашње ‘’друштвено-политичке раднике’’, пре свега историчаре, у Србији?
Не, наравно. Они само понављају да је свако рушење споменика вандализам (изузев, разуме се, низа споменика које су комунисти порушили после 1944).
Везано за тему о српском националном програму данас, можемо додати само то, да је споменик из села Негришори одличан кандидат за будући Музеј жртава комунизма на Новом Београду.
извор: слобода (чикаго)
