Прича о Предрагу Пеђи Леовцу је тропар о човеку у данима звери, о дивноме и дичноме сину Црне Горе и Србије који је знао да је живот вредан онолико колико га имаш за шта вредније од живота дати
Прича о Предрагу Пеђи Леовцу је слово о најбољем међу нама, о најбољем у нама, о свему што српски ратник јесте – витез Христове војске, живо распеће, вечито васкрснуће… Прича о Предрагу Пеђи Леовцу је жива, најречитија тапија Србинова на вечност, бескрај, литију неба над српском земљом и молебан земље под српским небом.
Прича о Предрагу Пеђи Леовцу је тропар о човеку у данима звери, о дивноме и дичноме сину Црне Горе и Србије који је знао да је живот вредан онолико колико га имаш за шта вредније од живота дати.
Пеђа Леовац је живот дао за најскупљу српску реч поставши и сам једна од најсупљих српских речи што се изговара у молитви, плачу, песми и заклетви.
Рођен у славним Пљевљима 20. децембра 1975. године – пострадао за српство на светим Кошарама 14. априла 1999. у јуришу, како једино и знао, у трку а смрћу од које није зазирао, није страховао, није се повлачио, јер шта је смрт за онога који је заиста рођен да живи довека?!
Као један од најбољих, најчаснијих и најодважнијих младих официра тадашње Војске Југославије своју професионалну службу је започео на пресветом Косову и Метохији у легендарном 53. Граничном батаљону, на Кошарама…на Косову и Метохији, крај граничног камена којег је чувао као да је сам темељац и међаш Србије, неба и земље – Предраг Пеђа Леовац васкрсао је на причести у Самодрежи… 1998. године у борбама са шиптарским терористима у рејону Кошара бива тешко рањен, лица скоро унакаженог од зверских куршума и гелера, но оно што би многима од нас послужило као изговор да се не врате на паклу Кошара – Предрагу Леовцу је био разлог да му што пре похита назад!
На молбу мајке да остане, да се још опорави, да је свој дуг одужио, пољубио је у чело и одговорио: “Ако се не вратим, мајко, ко ће сачувати ону децу горе?!”
“Ону децу горе…”, а и сам је још био дете, једва 24 године у њему, премало за гроб, довољно за вечност…
Са животом се већ био опростио, не онако како то кукавице чине умирући по сто пута на дан, већ како крви Газиместана, Мојковца, Кајмакчалана…доликује- прежалио је себе да више ни једна мајка не зажали за сином.
Вратио се својим Проклетијама, својим Кошарама, својој “деци” да их сачува, вратио светињи да га посвети…
У противтерористичкој акцији поновог заузимања граничног камена Ц4, 14. априла ’99. куршум звери је заувек зауставио нашег Пеђу у јуришу…
У јуришу у којем га ништа није могло зауставити – јуриш Србина за заветну светињу јуриш је анђела…
Проклетије су заћутале, данима, месецима пре тога нису…
Пеђина “деца” су плакала, сви до једног, јунаци њему налик за јунаком којем нико није био налик!
Планина је плакала, његова Црна Гора, његова Србија, његови векови минули и будући.
Погинуо је јунак над јунацима, без ропца, суза, јецаја…
Давно је прежалио себе – дана кад се родио још, од славе Црне Горе и Србије саздан, у славу српства уткан божанском нити.
Предраг Пеђа Леовац – најбољи међу нама, најбоље у нама…
Слово о њему – нафора је сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина!
О војнику који је живот изгубио на граници Србије и Албаније бранећи земљу у једној од најбитнијих битака за време НАТО агресије говорили су Миле Леовац, отац Предрага Леоваца, Душко Шљиванчанин, тадашњи командант 53. граничног батаљона, Влатко Вуковић, професор Предрага Леовца на Војној академији, његови класићи Милован Свркота и Предраг Булић и Павле Леовац, рођени брат.
Нумеру посвећену Предрагу-Пеђи Леовцу отпјевала је Бранка Зечевић, на текст Александра Тошића. Музику је радила Олга Јанковић, аранжман Александар-Саша Маговчевић и Ненад Грковић.
„Наша жеља је да вам овим путем укажемо на лик и дјело Предрага Пеђе Леовца, да вас подстакнемо да сами сазнате што више о њему, и да вам на његовом беспрекорном примјеру укажемо на прави пут истинског родољубља“, наводе.
Извор: ИН4С
