Историјат тајних служби Србије везује се још за средњи век и прве корене српске државности, када је уочи битке, поседовање информација о плановима противника, био врхунски императив. Шпијуни, доушници или обавештајци значајнију улогу имају од времена Карађорђа, краљевских династија Обреновић и Карађорђевић, па све до савременог доба, ОЗНЕ, УДБЕ, РДБ-а и данашње БИА, пише Нова.рс.

Ова прича започиње с почетка 19. века, када је Србија била део Османског царства под именом Београдски пашалук и када су сукоби међу Турцима били све израженији. Са једне стране био је султан Селим ИИИ и његов намесник Мустафа-паша, којима је српски живаљ био наклоњен због благости, док су са друге били четворица Јањичара, који су у ослабљеној позицији султана и његовог намесника видели прилику да отму власт и искористе је за лично богаћење. Тако су Мустафа-пашу упуцали испред калемегданских зидина и освојли власт чинећи зулом не само према Србима, него и Турцима.

На удару су се најпре нашли српски кнезови и великаши за које се шушкало да спремају нешто са богатим трговцем Карађорђом Петровићем из Тополе. Једно пресретнуто писмо у коме се наводи да српски кнезови српемају устанак био је повод да дахије крену у акцију и поубијају кнезове са списка писма. У тој намери су делом успели, јер су неке на превару ухватили, али не и све. Међу онима кој их је надмудрио био је трговац из Тополе Карађорђе Петровић, који је на Сретење 15. фебруара 1804. године изабран за вођу српског устанка.

Убрзо се долази на идеју о поновном формирању српске државе, а упркос Карађорђевој жељи за асполутном влашћу, на притисак је формирана и прва скупштина, а онда и остале гране власти и министартва.

Међу онима који су имали важну улогу били су и они који би се данас могли назвати министарством полиције, а чинили су их они који су се издвајали по оданости, али и одличном сналажењу у непријатељском табору.

Тако је рођена претеча модерног шпијуна, који су пред сваки бој или акцију устаника убацивани у непријатељске редове да помогну “изнутра”, не би ли град и тврђава пали у руке Срба. Управо су у Карађорђевом освајању Београда шпијунске активности дошле до изражаја.

Од Милисава Чамџије до Узун Мирка Апостоловића

У ноћи 29. на 30. новембар 1806. године када је започело ослобађање Београда од Турака ситуација нападачима није била нимало наклоњена. Цича зима, лед, јак ветар уз провејавање стиног снега није пријала ни најхрабријим. Турска стража била је у полусну, већина је спавала јер се славио Бајрам. По православном календару био је Свети Андреј који је у касним поподневним часовуима требало да буде јавно прослављен.

Устаници су те ноћи кренули ка Београд, а вероватно најважнији улогу имала је персона позната под именом Милисав Чамџија, певач и чувени ратник који је заветовао Карађорђу да ће се “кад падне у тишини Варош капија и буде освојена Сава испети на зидине, зајахати турски топ и запевати”, што ће бити сигнал да устаници крену јуриш на Стамбол и Видин капију.

Из чамца са Милисавом искрцао се и Васа Чарапић са својим момцима, који су после провере изнутра да већина стражара спава дубоким сном успели на зидине после чега се проломило “За мном браћо“!

Испрепадани Турци нису могли да реагују, јер су сабље и јатагани већ радили. У том општем метежу оденкуд је скочио и Милисав Чамџија уз громогласну песму најавио је општи напад устаника на најважније две београдске капије од правца Ташмајдана.

Исте ноћи у својој храбрости доказао се и Узун Мирко Апостоловић, као и Бимбаша Конда са својих 90 одабраних бећара-добровољаца, који су освојили Сава капију. Захваљујући сарадницима изнутра успели су да олако освоје капије и пролетели нечујно кроз данашњу Карађорђеву улицу под велом ледене магле . Пролетели су нечујно поред турског хана пре него што су кренули узбрдо ка данашњем центру и поростору где се налазила Стабол капија.

Уследио је крвави окршај са Турцима, који је преживело њих двадесет и пет. Од те групе издвојила су се седморица, а са њима и Бимбаша конда, ту су били и Узун Мирко и Петар Сремац који је требало секиром да развали изнутра катанац да устаници нагрну у варош.

Иначе, Бимбаша Конда некад је био турски војник пре него што је побегао и придружио се Карађорђу. Одлично је познавао распоред страже на зидинама око Београда, време смењивања, као и места где је најлакше са војском ушетати у град. Управо он је са екипом одрадио читав посао над Сава капијом. Неопажено су ушли да чак ни шљунак под њиховим ногама није зашкрипао, међутим како су се примакли стражи један стражар се случајно пробудио ухватио за нож. Уследило је убадање, а онда опалила је и кубура Мирка Апостоловића, почео је бој, док су се остали мачевали петорица су успели да развале катанац изнутра и отворе капију. У том боју рањени су били Конда и Мирко Апостоловић.

Јаков Ненадовић

Београд је био освојен, па је уследио далеко тежи посао – формирање институција, од Велике школе до претеча данашњих министарстава. И овде је важан елемент била безбедност, па је први полицајац Србије постао Јаков Ненадовић.

Историчари га описују као некога ко није поборник идеје да власт припадне само једном човеку, у овом случају Карађорђу. Био је значајан устанички вођа, један од оснивача Правитељствујушчег совјета Сербског. По заузимању Београда, Јаков је схватио да се у граду мора сачувати ред и безбедност по сваку цену и да су за то потребне снаге, па је фомрирао наоружане стражаре, претечу оног што би смо данас назвали полицијом. Јаков је важио за доброобавештеног човека, био је прек и строг и спремна да у корену сасече савки покушај прављења нереда у Београду.

Хроничари тог времена, али и каснији тврдили су да му је та улога савршено припадала у складу са његовом нарави. Прва одлука која је била донесена у тадашњем освојеном Београду била је привођење свих сумњивих који нису могли да докажу да живе у граду и којим су послом стигли и на тај начин покуша да сузбије опасност да се Турци на препад поново врате у Београд и освоје га, али изнутра.

Међутим, амбиције Јакова Ненадовића биле су много веће него да се бавим унутрашњим делима, окренуо се и ка међународним делима, а са Карађорђем ступа у оштри сукоб када је постављен за Правитељствујушћег совјета Сербског, заменивши на том месту Карађорђевог човека од поверења Младена Миловановића. После доношења новог устаничког Устава 1811. године, Јаков је именован за једног од попечитеља (министара) и ту му запада ресор унутрашњих дела и постаје први министар српске полиције. Са великом пажњом и ревносно прионуо је на посао да се у држави створи ред и мир, да се створе полицијске снаге које ће сачувати ред и сигурност свих становника устаничке Србије. Од тог тренутка више нико никоме није смео да упада на имања и отима, а хајдучија по друмовима се оштро кажњавала. На челу овог назовимо министарства остао је пуне две године.

После тога, накратко је зашао у свет дипломатије одлазећи у мисије у Русију и Влашу. Међутим, навала Османлија на слабу и рауједињену устаничку Србију међусобно завађену 1813. терају га да напусти Србију у коју ће се вратити после две деценије изгнанства. Јаков ни у иностранству није мировао, понео је са собом бројне државне списе и свој дом засновао у Бесарабији на обали Дњепра.

Настанио је политичко деловање и био за те прилике веома добро обавештен о томе шта се дешава у Србији, како је Милош Обреновић подигао устанак и све његове полтичке игре са Портом у Станболу. После изгнанства када је Милош Обреновић устоличио своју власт, вратио се у Србију у родну Бранковину. Од Милоша је добио за свој труд и залагање пензију од 60 талира, јер му је речено да је у изгнанству створио значајни капитал од кога може лепо да живи у Србији.

Постоји и тврдња да је Јаков Ненандовић упозоравао Карађорђа да се не враћа у Србију, да се ситуација веома променила и да нема никог наклоњен њему да би се подигао нови устанак против Турака. Али, оснивач лозе Карађорђевића га није послушао и и због тога изгубио главу. Иначе ваља додати и да су се у изгнанству венчала Јакова унука Персида и кнез Александар Карађорђевић, захваљујући чему се после прогона кнеза Милоша поново вратио међу тадашњу српску елиту.

Његова смрт и данас је предмет спекулација да је главни кривац за њу заправо кнез Милош, и да је он стајао иза одлуке да му кнежев лекар Кунибер препише лек у облику сирупа, који је овај попио и умро. Конкретни докази за ову тврдњу нису никад пронађени.

Марко Добрић први српски обавештајац

За првог српског обавештајца могли би слободно рећи да је то био Марко Добрић, трговац, књижевник и учесник у Првом српском устанку. Способан, образован и сналажљив, Марко Добрић створио је корисне везе нарочито са људима из трговачког сталежа. У полицијском архиву у Бечу сачувана је молба његовог ортака трговца Јована Вељовића из Земуна, да му се изда аустријски пасош како би из Кеминца дошао у Беч да среди трговачке послове и да се Добрић са његовом ћерком, врати у Саксонију. Њему је Полицијска дирекција у Бечу одобрила пасош.

Када је почео Устанак у његовој родној Шумадији, Добрић сав капитал је усмерио да Устанак подржи материјално и морално. Већ 1806. на чамцу тајно прелази у Београд, састаје се са Карађорђем како би се стручно организовало рударство у Србији и да почне отварање рудника. Пошто се вратио у Аустрију мировао је наредне две године док 1808. није са књигама о рудаству, нацртима покушао да уђе у Устаничку Србију.

Међутим, у томе су га спречили Аустријанци који су му запленили цео товар из царинарнице Земун у Петроварадин на детаљну цензуру. Судбина књига које су означене као тајна била је да су послате у Беч у генералном директорату Војне границе надвојводи Лудвигу.

Док је чекао да пређе у већ устанички Београд, Добрић није мировао него је ступио у контакт са руским представником у устаничкој Србији Константином Родофиникином. Родофиникин је дошао у посед Добрићевог саслушања и посало га руском посланику у Бечу и детаљно му навео све о Добрићевом случају.

Добрић се касније вратио у Саксонику и пошто није могао да уђе из Аустрије у Србију упутио се заоблилазно, преко Молдавије. Те 1808. састајао се у Аустрији и са карловачким митрополитим Стеваном Стратимировићем са којим је разговарао како је могуће помоћи и које услуге су конкретно потребне његовој домовини Србији. Марко Добрић је ушао у Србију марта 1811. и у њој остао све до њеног пада поново под Турке 1813. Границу Србије и Аустрије прешао је легално са аустријским пасошем, што наводи на утисак да је стекао нечије поверење у високим аустријским круговима, као и благонаклоност две обавештајне службе руске и аустријске.

Нека документа из аустријског архива показују да је Добрић аустријског генерала у Петроварадину Јохана Хилера обавестио тајном депешом да је Карађорђе одлазио да се тајно састаје и преговара са пашом од Ниша, као и документ Хилера који је послат Клеменсу Метерниху главном царском дипломати у коме говори да је забринут због руског повлачења преко Дунава и да он преко Јакова Ненадовића и Михајла Грујовића покушава да утиче на Карађорђа. Добрић је такође покушао да набави и 80.000 ока јечма и да увезе у Србију преко Неготина.

Док су аустријанци гледали позитивно на Добрића, Руси му нису били наклоњени. Они су забележели да су Добрићеви родитељи преко 50 година живели у Земуну, да је Марко Добрић рођен код Гроцке, да је био добар говорник и преговарач и да је због тога зарадио поверење трговачког сталежа. Такође се наводи да је његов долазак у Београд праћен са много ларме јер се говорило да је са собом донео 6.000 дуката и злату због чега је под наоружаном пратњом послат у Тополу код Карађорђа, где је био смештен у његовој кући.

Страх Карађорђеве десне руке Младена Миловановића да ће Добрић преузети Совјет

Када се сазнало да је Добрић побегао у Србију због коцакрских дугова Миловановић му је запретио да ће га ухапсити и бацити у ланце, а онда је он почео да се ослања на Русе да је он опуномоћеник Саксоније и поданик који може много помоћи Србији.

Све у свему, Добрић је успео да побегне са осталим устаницима и народом у Аустрију, где се прво дочепао Земуна, а потом Беча. тамо су га ухватили повериоци и , осудили на затвор. Упркос томе, Добрић је успео да се поново дочепа Земуна, а потом и Лајпцига, где му се изгубио сваки траг. За њега више нико није чуо, али је остало занимљиво запажање о овом важном српском обавештајцу који је иза себе оставио дугове, али и покушаје да унапреди Србију као државу и повеже је како са Аустријом, тако и са Русијом.

Извор: Нова.рс