Пише: Владимир Умељић
Место почивалишта „Највећег сина наших народа и народности“ посетило је 1982-2012. око 17.000.000 људи. Свакако, то још увек далеко заостаје за посетама Мики Маусу, кога је у Дизниленду у Паризу за исто тако тридесет година (од 1992. до данас) посетило око 320.000.000 а у Калифорнији само 2019. 28.530.000 људи.
Да ли је, међутим, примерено упоредити једну Дизнијеву фигуру са вишедеценијским неприкосновеним господаром друге Југославије, који је до позне старости дао да га славе као симбол младости?
Не, заправо апсолутно не, јер Мики Маус колико ми је познато никада није убијао, трпао у затворе и логоре, у психијатријске болнице и терао у емиграцију, отимао туђе и гурао у несрећу, у беду и на улицу.
Поређење постаје легитимно само ако „Кућицу у цвећу, Броз унутар ње“ посматрамо као комерцијалну туристичку атракцију, но у том случају је одавно било више него примерено да се читава поставка радикално промени.
Овај концепт једног места (неразумљивог) ходочашћа, који још увек глорификује оног, који је одговоран за стотине хиљада жртава, претежно Срба, а усред српског главног града, може се оквалификовати само као бизарни и зачуђујући, заправо несхватљиви споменик српској краткој памети, па и мазохизму.
Стоји наравно питање – зар ми данас немамо много пречих, акутнијих, тежих проблема и криза? Да, али постоје врло јаки разлози да се ни ова проблематика не занемари. Значи не због некакве „нелојалне конкуренције“ Мики Маусу, ради се о много озбиљнијим стварима .
У којим главама је, дакле, још увек важећа политичка доктрина тадашњег комунистичког руководства СФРЈ и Савеза комуниста Југославије: „И после Тита – Тито!“?
Још једном, за очекивати је примедба – зашто заправо подгревати ову тематику, зар ми немамо много пречих, акутнијих, тежих проблема и криза? Нема сумње, то све (и поврх тога) имамо, али при томе се превиђа да култура памћења никада не може и не сме да буде селективна.
Другим речима, ко (са правом) не жели да се жртве Јасеновца, жртве Србоцида хрватске државе 1941-1945. препусте забораву, он не сме да игнорише бројне и исто тако невине жртве комунистичког терора.
То је, што уопште није за занемарити, корисно и при превазилажењу устрашеног поданичког менталитета са несумњиво мазохистичким елементима, који је Титов режим деценијама култивисао, корисно при препознавању самозаваравања у садржају и до данас присутних флоскула:
„Шта нам је па тада фалило, живело се добро, владао је мир а могли смо и да свуда по свету путујемо“ и сл.
Да се препозна колико горки и потајни, толико и резигнирани бунт у наводно шаљивој констатацији оних, који нису припадали привилегованим услужницима система, и били осуђени на „довијање“, значи зараде на црно, ситни криминал и оскудно битисање:
„Нико не може толико мало да ме плати, колико мало ја могу да радим“.
То је наравно припадало и одбрамбеном механизму људи, који су се борили за егзистенцију и, истовремено, трзали и при помињању комунистичке тајне службе, њених доушника, полиције, читавог репресивног партијско-државног апарата.
Оних, који су се увек три пута освртали пре него што би ушли у цркву, скоро заверенички набављали жито за Славу и фарбали јаја за Васкрс са угашеним светлом и навученим завесама на прозорима а све време очекујући да им неко забубња песницама по замандаљеним вратима стана.
Тегобна и оптерећујућа чињеница је пре свега, да је та врста менталитета очигледно преживела комунизам, остала код не мало људи у употреби као начин општења са политичким врхушкама и осталим „ауторитетима“, као и да се не ретко преноси и на млађе генерације, које су пак врло слабо или никако обавештене о његовим узрочним и пратећим факторима.
Сходно том мањку информација, млади тешко могу да препознају узроке и негативну доминанту како тог поданичког менталитета, тако и још увек присутне носталгије некад привилегованих, те да правилно процене „жал за младост“ дотичних.
Тешко је рећи, јер спекулативно, да ли тај начин преживљавања у педесетак година комунизма заиста налази пут у подсвест, но није тешко претпоставити резултирајући начин размишљања – тако смо се понашали и добро прошли, то је успешан рецепт, ћути и трпи, гледај себе и своје, пустимо оне горе да раде своје а ми да гледамо „у се, на се и пода се“. Спекулативно је и питање, колико дуго тај начин размишљања опстаје и остаје вирулентан.
Све то припада разлозима, да се ова тематика не препусти забораву.
Стога овде још један кратки подсетник, неколико појашњавајућих историјских чињеница о бројним фалсификатима комунистичке историографије које су, поред бруталне партијско-државне силе, манипулаторски утемељивале Титов култ личности, чији загробни ехо и данас лебди у његовој „Кући цвећа“ у Београду.
Таквих подсећања нама, очигледно, никад није довољно.
Он је, дакле, био неуморно представљан као непоткупљиви родољуб у служби борбе за одбрану, ослобођење и опстанак Југославије, као значи часни и бескомпромисни борац против немачких нациста, хрватских усташа и српских четника, и као несебични добротвор и праведни заштитник свих „југословенских народа и народности“.
Шта кажу, међутим, непоткупљиви историјски извори о његовој биографији?
Подсетимо се, као прво, на – касније у послератној историографији сасвим у смислу „револуционарног патриотизма“редефинисану – комунистичку демонстрацију у Београду 27. марта 1941, која је заправо била организована против официрског пуча и раскидања пакта са Хитлеровом Немачком (подвучено од стране аутора):
„У петак увече су покушали комунисти, којима су се придружили и понеки ученици и студенти, да упркос полицијској забрани одрже једну демонстрацију. Полиција их је у томе спречила, те су комунисти данас издали један летак, у коме пребацују новој Влади да води народ у рат, само да би помогла империјалистичкој Енглеској.“
При мобилизацији за Априлски рат против Хитлера и његових савезника комунистичко вођство дели својим члановима, следбеницима и симпатизерима летке, у којима их инструише и позива на саботажу напора за одбрану Југославије и на сарадњу са свим сепаратистичким националистичким групацијама:
„Југославија мора бити распарчана на њене саставне делове (…) дезорганизујте отпор југословенске војске стварајући конфузију међу официрима и војницима. Сакупљајте оружје и сакривајте га на сигурном месту, за каснију употребу. Пружите сваку подршку усташкој, македонским, албанским и другим националистичким организацијама, при њиховим напорима да што брже сруше садашњи режим (…)“
О односу према нацистима говори следеће:
„До напада Немачке на Совјетски Савез, комунисти нису штампали летке против Немаца, већ против „агената Лондона“, у које су убрајали „разне капиталистичке клике, четнике и полицајце, неке бедне официре и др.“. У Чачку је, по запоседању земље од стране нациста, одиграна и пријатељска фудбалска утакмица између локалних комуниста и Немаца, окупаторских војника. Водећи комунисти у Ужицу, Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, проводили су време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то време окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Дражом Михајловићем.“
Наравно, када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Совјетски Савез, и југословенски комунисти су се латили оружја. Сигнал за тај чин је донела директива московске Коминтерне од 22. јуна 1941:
„Апсолутно је есенцијално да употребите сва средства и подржите борбу совјетских људи. Морате почети с покретом под паролом „Уједињеног народног фронта“, који ће се борити против немачких и италијанских фашистичких бандита (…)“
Но и тај став се у Титовим очима временом очигледно релативизовао:
У пролеће 1943. долазе у Берлин све чешће извештаји, по којима Тито тражи пут и начин да се нагоди и споразуме с нацистима, да би се – са том залеђином – обрачунао са српским четницима.
Немачки посланик Каше (Касцхе) јавља из Загреба:
„Постоји могућност да Тито са својим присталицама обустави борбу против Немачке, Италије и Хрватске, да се повуче у Санџак и тамо обрачуна са Михајловићевим четницима (…)“
Он потом предлаже 17. априла 1943: „Посматрајмо пасивно борбу између Тита и Михајловића, нека исцрпе међусобно своје снаге и тако спрече нарастање жеље за једним општим устанком међу Србима, која би се остварила (…) када би се они ујединили и заједно кренули на нас (…) А пошто смо ми о дешавањима код Тита све време добро обавештени, скоро да не постоји нека могућност да будемо преварени (…)“
И извештаји о мисијама специјалне немачке јединице „Бранденбургер“ потврђују Титове преговоре са нацистима, садрже и једну занимљиву епизоду, покушај нациста да га у рано пролеће 1943. – после одустајања од преговора са немачке стране – заробе или убију:
„Тако је у фебруару 1943. дошло до преговора између Титових изасланика и нацистичког представника проф. Биргера (Бüргер). Тито је замолио за састанак и свечано обећао да ће моментално обуставити сваку опструкцију и сваки вид отпора против Немачке, уколико му се гарантује преузимање власти на територији читаве бивше Југославије, наравно, под контролом врховном влашћу Трећег Рајха.
Хитлер је, међутим, био изузетно наклоњен хрватском поглавнику Анти Павелићу, те је тако пала одлука да се Тито зароби или убије. Операција је ишла под именом „Заштићена дивљач“. За то је била задужена чета специјалаца („Бранденбургер“), под командом поручника Керна, уз подршку једне јединице СС-падобранаца. Акција је извршена 16. априла 1944. у околини српског градића Дрвара, у Босни, и завршила се неуспехом.”
Занимљиви су и подаци о односу Титових комуниста према усташама, још пре али и за време Другог светског рата и Србоцида:
„Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну“. Од априла 1941. Комунистичка партија Хрватске преговарала је с Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру „Независне Државе Хрватске“. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог „Новог поретка“, очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења немачким нападом на Совјетски Савез, 22. јуна. У међувремену, уговор о стварању Комунистичке партије „Независне Државе Хрватске“ потписали су Павелићеви министри Лорковић и Будак и лидери Комунистичке партије Хрватске Бакарић и Хебранг са друге стране, 17. априла 1941. Потом је Павелић потписао и и „Договор о сарадњи с комунистима“, што видимо из дневника његовог заменика Славка Кватерника, у забелешци од 22. априла 1941: „Миле (Будак, прим. аутора) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.“
А Титов став према Србима?
У једном наређењу партизанског Главног штаба на самом почетку устанка стоји:
„Да би се изазвале што жешће и бесније реакције окупатора у односу на српски народ, обавезујем команданте да из својих борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове и да им наложе, да с времена на време убијају поједине припаднике окупационих снага, да би окупатор предузимао делотворне репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства (…)“
И тадашњи британски човек за везу у Титовом штабу Меклин (Мацлеан) сведочи да је „… Тито лично захтевао репресалије против пасивног цивилног српског становништва, јер је комунистима свако стрељање таоца доводило нове огорчене борце…“
По истом принципу је од западних савезника увек изнова захтевао брутална бомбардовања српских (али не и хрватских) градова. Амерички конгресмен Хајс (Хеyс) из Охаја изјављује при једној конгресној расправи:
„Ја знам да је Тито у последњој години рата захтевао да амерички бомбардери на Васкршњи понедељак бомбардују Београд, који стратешки за нас није био од важности. Он је одредио тај дан и час, када је требало бомбардовати. То је био Васкршњи понедељак и час, када су реке верника управо излазиле из православних цркви (…) Његов циљ је био да Срби, који осећају једну природну склоност ка Сједињеним Државама, почну да мрзе ту земљу (…)“
Овде о сведочењу једног очевица, вишеструко одликованог пуковника Титове војске, о догађањима за време рата. То је до сада најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомна књига „Крваво коло херцеговачко 1941-1942.“ и објавио ју је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Само пар извода:
„Примери свирепости Титових комуниста су „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42.
На Бадњи дан 1942. црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крст (убили су, дакле и пса, иначе верног пријатеља породице Мандић, која је такође ту страдала), те оставили натпис: „Ово је пасје гробље“. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно били унакажени и без појединих делова тела. „Њихова је једина „грешка“ била, што нису прихватили безбожни комунизам“ (…)“
То је била пракса и у централној Србији:
„Њихова убиства су била свирепа (…) Један од главних егзекутора Срба, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима“, рекао је.
Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима Катастарске управе и Соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод Среског начелства нађене људске очи и просут мозак. Главни егзекутор је био Милан Бата Јанковић, који је на левој руци симболично носио црвену рукавицу без прстију а убијао је чекићем. Он је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих српских комуниста Милоша Минића (касније јавни тужилац при монтираном процесу против генерала Драже Михајловића, прим аутора)“.
Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија на свиреп начин су у области Прибој-Рудо убиле близу 200 српских цивила. Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште у Прибоју, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично изјавио, да су људи убијани маљем, као говеда .“
Закључно један кратки преглед третирања Срба од стране Титових комуниста при крају и по завршетку рата:
„Масовна стрељања 1944-45: Ознине „Књиге стрељаних“
Комисија је у досадашњем раду, према речима историчара Цветковића, на основу пријава грађана и исказа сведока евидентирала више од 200 масовних гробница а до сада су испитане и снимљене 23 локације. Од више десетина хиљада жртава, до сада је пописано 25.000 стрељаних људи. Сви пописани су, према речима Цветковића, стрељани без суђења (…)
Међу стрељанима је било и много жена, уз чија имена је најчешће било уписивано „шпијунка“, „јатак“ и „проститутка“. Докази да је некада мотив за убијање био и безочно користољубље, налази се у списковима жртава, поред чијих имена је тачно наведена и њихова имовина, која је касније, како су утврдили законски наследници жртава, прешла у руке тадашњих моћника (…)
Међу жртвама, како се види у откривеним списковима, била су и деца, уз чија имена је било уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као нпр. „Д М:“, што је значило да су припадници, симпатизери или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, чији командант је био ђенерал Дража Михајловић (…)“
Да ли је, дакле, могуће да било ко сматра да је Тито био непоткупљиви родољуб у служби борбе за одбрану, ослобођење и опстанак Југославије, значи часни и бескомпромисни борац против немачких нациста, хрватских усташа и српских четника, и несебични добротвор и заштитник свих „југословенских народа и народности?
Од свих тих славопојки стоји само да се он заиста трудио да уништи српске четнике.
Сходно томе, није претерано када се концепт његове „Кућице у цвећу“ у сред Београда означи као конструкција једног места (неразумљивог) ходочашћа, где се још увек глорификује онај, који је одговоран за стотине хиљада жртава, претежно Срба, а истовремено и као само бизарни и зачуђујући, несхватљиви споменик српској краткој памети, па и мазохизму.
Још једном – у сред Београда, за који је Тито изричито захтевао од Американаца да га бомбардују на Васкршњи понедељак и то у онај час, када су реке верника управо излазиле из православних цркви, да би број жртава био што већи а што су Американци наравно радо учинили.
Имамо ли ми тренутно пречих, тежих, актуелнијих проблема? Да, несумњиво. Смемо ли да препустимо забораву бројне невине жртве, али и злочинце? Не, ни у ком случају, јер то је ствар пијетета и осећаја за правду, питање морала и профилаксе евентуалних нових злочина (принцип „Никад више!“)..
Имамо ли, закључно, право да допустимо опстајање и даље клијање поданичког менталитета и сервилности, савијања кичме у односу на политичке врхушке и остале „ауторитете“, на окретање главе и затварање очију пред стварношћу?
Не, ни по коју цену.
Мишљења сам, наиме, да би било врло погрешно потцењивати овај манипулативни део Титовог наслеђа, који делује као једна врста „слатког отрова“ на дуге стазе, способног да се преноси и на делове млађих генерација.
Јер он корумпира, отупљује и растаче социјално-критичку свест, спречава „политичко одрастање“ и чини пријемчивим за све врсте аутократског владања, без обзира на њихова именовања и одакле потичу.
То се односи не само на интерне властољубце, којих је увек било и биће, већ и на стране „ауторитете“, на светске моћнике, чије све драстичније притиске и уцене управо врло осетно трпимо.
Другим речима, усвајање и живљење овог менталитета може се испоставити као једна тврдокорна „социјална инфекција“ и као што „Једном бијеног увек изнова бију“, како каже народна пословица, тако и једном погођени увек изнова бива манипулисан (или пак у оптималном случају стиче доживотни имунитет против ње).
Време је да се просветимо и освестимо, да одбацимо баласт из времена „доживотно младог доживотног председника“. Томе припада и суштинска ревизија поставке у његовој „Кућици у цвећу“ у сред Београда, наиме уклањање хвалоспева његових носилаца штафета и сл. и стављање платежним посетиоцима на располагање истинитих, просвећујућих информација о једној историјској личности, која је утиснула печат својој епохи, али истовремено о једном саможивом и суровом диктатору, и бескрупулозном манипулатору, одговорном за енормни број убијених и унесрећених људи.
Извор: Искра
