Пише: Миша Ђурковић
После дванаест година, одлучио сам се у договору са уредником, да покренем редовну колумну на једном домаћем порталу. Овај први текст искористићу да објасним због чега мислим да је то потребно и зашто сам од свих проблема изабрао да се поново бавим Ћопавим и његовим наслеђем.
Тито и титоизам су заправо метафора за највећи број наслеђених вредносних, идеолошких, идентитетских и геополитичких проблема са којима се и даље носимо, не успевајући да се извучемо из његове сенке. Она је наиме много дужа и снажнија од онога што можемо да видимо.
Но, да кренемо са основном чињеницом на коју је недавно поново указао генерал Симовић: године 1915. персона по имену Јосип Броз је као припадник јуришних одреда бечке царевине нападaо државу Србију и убијао припаднике нашег народа. То је, у другачијем виду, поново урадио 1944. године, успостављајући систем који је Кајица Миланов назвао Титовштина, и од кога се и дан-данас нисмо опоравили. Затим је направио монструозни логор звани „Голи оток”, на коме су опет највише страдали Срби из Црне Горе и Србије, да би истовремено од себе правио култ личност и терао српску децу да обожавају агресора.
Аустроугарско завештање
Јосип Броз је потпуно у складу са традицијом Аустроугарске наставио да спроводи антисрпску идентитетску политику, којом је на српским етничким просторима почео да гради бар четири нове нације. Српски етнички простор је издељен на шест ентитета, да би у периоду 1962-1964. дефинитивно преломио да крене у правцу разарања државе коју је водио и да од тих ентитета прави нове државице. Устав из 1974. је неоспорно пледоаје за крај Југославије, који је пре свега Србе требало да остави разваљене и неорганизоване.
И после свега тога држава Србија и даље одржава фараонску маузолејску гробницу тог човека, при чему немамо могућности да проверимо да ли је он заиста ту и сахрањен или смо чак били понижени до мере да се клањамо празном гробу. Основни захтев који ћемо стално понављати јесте да се најпре отвори и провери ко је тамо смештен, а затим измести и разруши овај највећи симбол срамоте српског народа. Док год то не урадимо ово неће бити држава која има континуитет са деветнаестовековном виталном творевином Карађорђевића и Обреновића, и пре њих Немањића, већ неојугословенски простор који је заправо последњи остатак аустроугарског завештања.
Уз ово треба додати још једну димензију. Од европских народа Срби и Руси су последњи који из тешко објашњивих разлога и даље држе комунистичке фараоне, иако би они требало да су их први уклонили јер су управо ова два народа највише страдала од комунизма и захваљујући њему изгубили су цео двадесети век. Сви остали су своје комунистичке диктаторе уклонили, пренели на регуларна гробља, само се ми и даље клањамо овим вампирима и не успевамо да их упокојимо. Одговорно тврдим, тек када их будемо уклонили знаћемо и једни и други да више нисмо окупиране земље.
Титоизам је ознака и за страховиту идентитетску конфузију коју нисмо превазишли. Ако је крајем осамдесетих и током деведесетих, упркос нелагодама тадашњег Тита, кренуо један талас превазилажења југословенства и повратка елементима обнове српског идентитета, после 2000. године су странци постепено по дубини поново комплетно овладали инструментима изградње идентитета – при чему су посебно образовање, култура и наука директно у њиховим рукама. Једино, уместо старог комунистичког југословенства, сада имамо квир, феминистичко и троцкистичко европејство као нови облик наднационалног комунистичког лудила. Како ова власт полако одумире, сада се ти простори без икаквог зазора свесно препуштају окупаторима да раде шта хоће. О томе као и о разарању породице ћемо посебно писати на овим странама у наредном периоду.
НАТО струја
Ево доброг скорашњег примера. Врх државе је недавно директно допринео да избори у САНУ прођу тако што је отворена про-НАТО струја добила две трећине гласова. Они који су пратили последње изборе за руководство видели су да је постојала врло јасна подела у којој су с једне стране били кадрови континуитета – дакле, јасна НАТО и Сорош струја – док су са друге стране били Света Божић, Славенко Терзић и Душица Лечић Тошевски, људи јасне анти-НАТО оријентације.
Режим је преко једне струје давао индиције да би могао да подржи патриотску опцију, о чему се доста слушало по граду, да би заправо, преко директног комесара задуженог за овај посао, максимално помогао да се одржи континуитет и да САНУ сада већ буде трајно отписана из пописа институција које чувају српски идентитет. Оваква САНУ је најважнији продукт аустроугарског титоизма и од ње српски народ ништа добро у будућности не може да очекује. О томе најбоље сведочи изјава новог председника да се САНУ неће бавити Косовом „јер се не бави дневном политиком”. По том моделу НАТО структурама се убрзано препуштају сви инструменти политике идентитета, који нас поново враћају у титоизам.
Коначно, мислим да је од свега најгоре наслеђе титоизма модел по коме нас режим данас третира и по коме третира државне ресурсе. Од народа који је био симбол слободе, независности, предузетништва и спремности да се своја имовина брани својом пушком, постали смо раја којој неко треба да дa хлеб и посао, којој председник даје пензије и плате, гради путеве, доводи инвеститоре, „подиже Храм” и тако даље. Уместо да држава прави оквир заснован на владавини права, образовању, поштовању личне имовине и способности људи да сами нешто створе и зараде, титоизам, који овај човек данас поново немилице упражњава, од овог народа поново прави титоистичку рају.
После Јосипа Броза имали смо, дакле, бар још два покушаја стварања новог Тита, а странци се изразито труде да нам очувају вредносни, идеолошки и идентитетски титоизам као нешто што се уопште не доводи у питање, већ прихвата као стабилни оквир нашег живота. Сетите се када сте последњи пут чули нпр. да неки опозициони посланик у Скупштини помене питање измештања кумровачког вампира из маузолеја.
Због свега тога се ова колумна зове „Шта после Тита”. Покушаваћемо да показујемо где све и у којим облицима титоизам опстаје, али и да макар нормативно описујемо модел који би могао да уследи кад се једном решимо Тита и титоизма.
Но најпре, Domus florum delenda est!
