ПИШЕ: Ален НОВАЛИЈА

Љотић јесте био у прелести, а мислим да сам открио и њен извор. Прво, човјек је очевидно дубоко богословски необавијештен, почев од мањих предмета (попут опаске да биљке имају душу) до неразумијевања смисла Цркве и циља хришћанског живота.

Био сам испрва склон да повјерујем његовој почетној тврдњи да је заиста у животу прочитао мало књига, али ме потпуно разувјерио наводећи не само католичке класике, него и нешто споредније ауторе. У сваком случају, његово предавање звучи као антологија католичке мисли (те мислим да није нимало случајно што је непосредно након њега завршио на католичком гробљу): Франсоа Салски, Тома Кемпијски, Блез Паскал, Жорж Леметр, Фенелон (наравно не генијални Босије, противник Фенелона, јер је овај по духу веома близак управо Томи Кемпијском), а од латинских светих отаца које ми поштујемо јер су наши ту је само најспорнији – блажени Августин (мада је, руку на срце, тешко мимо Августина кад се пише на било коју тему, будући да се он дотакао такорећи свих могућих области људског живота и мисли). Поред њих он надугачко излаже чудесна јављања у католицизму – у Лурду (које могу да прихватим као бесконачно милосрђе Богородице, и као нешто што је имало искључиво добре плодове) и у Фатими (за које нисам толико сигуран, а не могу ни да будем, јер у вези њега нешто крију и муте). Добро, ова два јављања не могу се поредити са Међугорјем, али зар није могао да наведе ма које од бескраја православних јављања, што Русима, што Грцима, што његовим Србима у његово вријеме?

Да будем крајње поштен морам рећи да је наводио и Џона Мота (оснивача Свјетског савјета цркава) и Спенсера (мада не знам којег – да ли баш Херберта, чувеног безбожника и оснивача либерализма?). И то је само одраз загађене средине, забуљене у мрачни Запад, као и његов (додуше негативан) став према тада свеомиљеном спиритизму као дејству које подједнако може призвати и добре (?!) и зле духове:

”Зато Црква и забрањује изазивање духова. Јер чим ти тражиш да се појави дух, у опасности си да се појави и дух таме, а ако ти ниси у стању да разликујеш добар дух од злог, поћи ћеш и за злим духом само зато што се појавио као дух. … Свако изазивање духова из духовног света може пре да изазове духове таме, него светлости.”

Као неко ко је прочитао безброј католичких књига могу рећи да су Љотићева аргументација и приступ у потпуности католички. Њега је католицизам задивљавао, на једном мјесту не може да се уздржи од усклика: „И замислите ви сад организацију и дисциплину у католичкој цркви!“

Његов поглед на Цркву и смисао живота јесте становиште католичког хуманисте: „И да би Га што боље разумели и схватили Он је дошао у човечијем облику.“ Далеко је то од ма каквог идеала обожења – рекао бих да Љотић за њега није уопште чуо, међутим он приповиједа управо о разговору пр. Серафима са Мотовиловом гдје се с крајњом јасношћу и практичном сликовитошћу излаже циљ нашег живота. Упркос свему, он га препричава поједностављено, западњачки, као да је Мотовилов од разговора однио само то да му приликом општења са великим старцем није више било ни хладно ни тешко! Љотић потврђује и на другом мјесту своје искључиво католичко гледиште, које одриче божанственост благодати и божанске свјетлости, дајући апсурдну римокатоличку изјаву: „Да Га видимо нашим људским очима немогуће је, јер је написано да Га ни анђели Његови не виде због великог сјаја и светлости Његове. “ На исти начин, дакле, наступа против самог откривења пр. Серафима као што су то чинили Варлаам и стотине западних теолога против предањског учења св. Григорија Паламе и исихазма као таквог (који и недавни словеначки „Екуменски словар“ сврстава у јереси!).

А сада сам принуђен да са безмало нишанском тачношћу укажем на извор његове духовне обманутости – књигу коју су св. Игнатије Брјанчањинов и многи други Оци означили као оличење прелести која је изгубила страх Божији и без очишћења од страсти срља ка Богу, с којим воли да кокетира и сладуњаво уздише. Књигу је нажалост подржао и вл. Николај (који је за њу написао чак и предговор српском издању), али се може рећи да је он понекад у својој практичној проповједничкој ревности користио чак и неке горе изворе (попут Сундар Синга, на примјер).

За Љотића је Томино „Угледање на Христа“ дјело које „спада у најлепша дела хришћанске књижевности, после Светог Писма“, чак „најлешпа књига на свету, после Светог Писма“, у којој је „изнето верско искуство ватрене и Богу одане душе“, а писац је „сигурно лично искусио и осетио Бога“. И шта он из ње наводи – отјелотворење западне прелести, али однос који је Љотићу лично био некаква животна водиља: „… Нећу да слушам ни апостоле, ни свештенике, ни Цркву. Никога нећу да слушам осим Тебе.“ А Љотићев коментар на ово је: „Да тако нешто каже могуће је и дозвољено само човеку, који је овај живот обелоданио у Христу. То може да каже само онај, који је дошао до таквог савршенства, да из њега говори сам Бог.“

Из овога Љотић изводи читаво своје учење о неопходности непосредног општења са Богом, које он види мимо додира са Предањем и Црквом:

”Верски живот се не састоји само у знању и познавању Светог Писма, обреда и предања, иако је то за верски живот потребно. Верски живот се састоји у личном сазнању и искуству. Не може бити верског живота само у развијању знања и сазнања о вери, само на основу разума. Ако нема личног искуства, ништа му не вреди. Оно је потребно за верски живот. Ко тога нема, може да сматра да је много згрешио, ако се не труди да га стекне. Биће бачен у плач и шкргут зуба, тамо где се само то чује и види.”

Дакле, Љотић не само да одбацује светоотачки савјет да човјек не смије да тежи ка дубоком духовном сусрету са Господом док се још није дубоко очистио од страсти, те треба да се држи управо додира са Њим кроз свете тајне, кроз саобраћање са духовно искусним људима и кроз свете списе, него он још сматра да су људи који немају искуства попут Томе Кемпијског промашили живот и чак су осуђени на ад!

Има у његовом наступу, као и читавом његовом дјеловању нека увјереност о богоизабраности и посљедично о неопходности да наступа у Божијем имену, да проповиједа. Само једна реченица из које исијава такво нешто:

”…када човек хоће да изађе пред Бога, он мора себе да држи у чистоти, да проповеда истину, да буде смирен и да проповеда љубав.”

Нехотице он показује одн. јавно признаје, а и каје се за њега (!), презир према нашем обичном српском човјеку, у овом случају сеоском свештенику, који је животом, даровима од Бога и смрћу доказао своју светост:

”Све ми се чинило да свештеник треба да буде много озбиљнији него што је он био. Тако да га нисам примио неколико пута кад ми се пријавио. ”

У суштини он у посљедњем предавању (за које се заиста надам да му је било посљедње) ипак на неки начин, описујући овог свештеника и свету дјевојчицу, противрјечи католичкој сладуњавости и ашиковању са Богом. И искрено желим да је у срцу и на крају живота био ближи овим нашим светима него католичким прелаштеним учитељима, ма како мудри и блиски Богу се они чинили.

НАПОМЕНА:
Аутор је дипломирао медиевистику (средњи век), специјализовао се за црквенословенске рукописе.