За сајт “Српска историја” говори Милослав Самарџић, српски књижевник, публициста, власник издавачке куће и предузећа за кинематографију ”Погледи” и некадашњи новинар, познат по својим истраживањима историје Југословенске војске у отаџбини.
–Поштовани Самарџићу, власник сте ,,Погледа“, чиме се они баве?
Почели смо 1980-тих као студентски новинари и онда петнаестак година наставили да издајемо истоимени часопис. Потом нам је главна била издавачка делатност. Објавили смо нешто преко 100 књига. И даље објављујемо књиге, али мање, јер смо се пре неколико година пререгистровали у предузеће за кинематографску делатност. Дакле, последњих година главни су нам филмови. Снимили смо две документарне ТВ серије и пет филмова: “Генерал Дража Михаиловић“, “Прогнани“, “Заиста отписани“, “Војвода Ђујић“ и “Никола Калабић“. Сада се спремамо за први играни филм, такође са тематиком из Другог светског рата, према једном истинитом догађају из 1942. године. Управо сам са главним глумцем бирао два сунчана дана, крајем априла, за пробно снимање. А снимање је планирано за септембар.
–Коначно смо добили филм “Дара из Јасеновца“, доста деценија је прошло и смогло се снаге за реализацију, шта су по вама предности овог за нас значајног филма, који је покренуо ,,лавину“?
Мислим да је предност само једна – што је најзад снимљен први филм о Јасеновцу. Срушен је тај табу. По томе ће овај филм ући у историју.
–Свакако, филм има и својих мана, шта су мане и шта се прекрило у филму?
Снимљено је много филмова о концентарционим логорима у Другом светском рату, али ни у једном нема сцене да логораши играју фудбал. То је незамисливо. Међутим, у филму “Дара из Јасеновца“ постоје чак три такве сцене. Свака сцена, сваки кадар, носи поруку. То је филмски језик. Ако у филму о конц логору логораши играју фудбал, порука је да то и није био неки логор. Те сцене нису изузетак, већ део плана да се усташе прикажу као група психопата каква се може наћи у сваком народу. Ово је, у ствари, хорор филм, дакле жанровски нешто сасвим друго у односу на филмове какве смо навикли да гледамо о конц логорима. Ово је у стилу Квентина Тарантина, само наравно, слабије. Филмска екипа у “Дари из Јасеновца“ прати комунистичку пропаганду, према којој је једна група усташа, на неколико камиона, дошла из Италије и починила неке злочине. Чак је у првој сцени филма дата нека врста извињења Хрватима, кроз ону сцену где две Хрватице спашавају српску бебу и при томе критикују усташе. Занимљиво, месец дана касније, на РТС-у је приказан документарни филм о Јасеновцу, и опет је то било у првој сцени, кроз сведочење једне од преживелих логорашица. Не сумњам, наравно, да је та жена рекла истину, али, дефинитивно, то није главни ток приче. Главни ток приче је да су Хрвати већином знали и већином подржавали геноцид. То је заслуга њихове католичке цркве, на челу са Степинцем. Из његових писама папи видимо да он Србе назива шизматицима и да одобрава геноцид. На другом месту, као узрок геноцида, је факат да су Хрвати масовно подржали Хитлера и нацизам. Дакле, онако као што су Немци знали и подржавали геноцид у конц логорима, тако исто су знали и подржавали и Хрвати, с тим што је код њих постојао још један узрок, верски, тј. квази-верски.
–Што се и данас крије и скрива истина о Другом светском рату на Балкану?
Зато што није извршена дебољшевизација Србије. Треба је извршити на сличан начин као што је после 1945. извршена денацификација Немачке, или као што је после 1991. извршена дебољшевизација, на пример, Пољске. У Пољској постоји иста казна за истицање и кукастог крста и петокраке. То нам треба.
–Милан Недић, мајка или издајник?
На жалост, издајник. Прво формално, јер је тако рекла Краљевина Југославија, тј. њени органи. Друго, суштински, јер је повукао низ погрешних потеза, који су скупо коштали српски народ. На пример, ухапсио је команданта Српске жандармерије, пуковника Јована Тришића, и расформирао његове јединице, лета 1941, када је сазнао за Тришићеве тајне одласке на Равну Гору. Када је Тришић рекао Недићу да се са Дражом састајао ради планова око уништења комуниста, Недић му је одговорио: “Лако ћемо ми са комунистима, то је шака јада, главни непријатељи су они енглески плаћеници на Равној Гори!“ То је била ужасно лоша процена. Жандармерија је најпре остављена без муниције, па без оружја, па је расформирана, а како је текао тај процес, комунисти су заузимали територију по Србији. И тако је дошло до устанка. Да је Дражин и Тришићев план успео, Дража би наставио рат у НДХ. Овако, морао је да повлачи одреде отуда. Наравно, он је касније наставио рат у НДХ, али, пало је много узалудних жртава. То што наша јавност и данас мисли да је Недић спасао милион Срба у НДХ, то је можда и најуспешнија рекламна кампања у Србији у 20. веку. Јер, он у ствари никога није спасао, просто јер његове јединице нису ишле у НДХ. Ишле су Дражине. Плус, Дража је тамо организовао војску. Када су, на пример, Рачићеви четници пребацивали цивиле на десну обалу Дрине, где их је преузимао Комесаријат за избеглице Томе Максимовића, у јавности се тај прихват и даље сматра као спашавање. Занемарује се да је неко морао да гине у борби против усташа да би ти људи били пребачени преко Дрине, да су, кад су прешли Дрину, они већ били спашени. Било их је 250.000, не милион, док се готово уопште не зна за десетине хиљада избеглица евакуисаних на италијанску територију, као и на четничку територију, у празна муслиманска села (побегли су према Сарајеву, у страху од српске освете).
–Ви тврдите да су Американци били против искрцавања савезника на Јадрану, а команданта Југословенске краљевске војске у Другом светском рату да су Енглези предали Титовим комунистима, како и зашто је дошло до тога?
Да, Американци, конкретно Рузвелт и његови савезници. Дакле, не структуре америчке власти. Рузвелт је био познат по том заобилажењу конгреса, сената и владе. Чак ни елитни амерички обавештајац, пуковник др Роберт Мекдауел, није успео да сазна ко су били ти Рузвелтови саветници. Могу да претпоставим да су то произвођачи и трговци оружјем , који су се тада екстремно богатили. Рузвелт је одбацио Черчилову идеју да се Савезници искрцају на Јадран у јесен 1943. и тиме је наша судбина била запечаћена. То је значило да ће на Балкан пре стићи Црвена армија, која ће, наравно, успоставити комунизам. Због тога је Черчил покушао да придобије југословенске комунисте, да од њих начини тројанског коња у комунистичком “царству“. У томе је отишао предалеко. Нема доказа да је он знао за изручење Драже комунистима, али, он је покренуо механизам који је довео до тога.
–Да ли је документарна серија о Југославији у Другом светском рату приказана и на једној српској телевизији?
Јесте, недавно, на каналима Филм клуб и Филм клуб екстра, који се емитују на МТС мрежи. Телевизије са националном фреквенцијом су нас одбиле. Као што је Филмски центар Србије одбио да финансира филм “Генерал Дража Михаиловић“, с образложењем да је сценарио лош. А филм је после добио награду за сценарио, на фестивалу “Златна буклија“ у Великој Плани.
–Колико дуго сте радили на вашем документарном филму “Генерал Дража Михаиловић“?
Неколико година, али, мора се рачунати и претходни рад. Овом темом бавим се од 1989. године и кад дође време да се пише сценарио, све се то рачуна. Посебно пет година редовних одлазака у Војни архив у Београду.
–Зашто се и даље на ТВ станицама емитују партизански филмови? Да ли ће доћи време да се и код нас у Србији прикаже филм “Божић 1943. године“ који доста тога описује или ваш документарни филм „Генерал Дража Михаиловић“?
Зато што није извршена дебољшевизација и, специјално, није било “шестог октобра“. У свим установама културе остали су људи који су ту били и у време Милошевића, а у време Милошевића били су они који су ту били у време Стамболића, и тако даље уназад, до Титовог доба. Наравно, неки “стамболићевци“ су враћени после пада Милошевића, али то се своди на исто. Последњих неколико деценија у те установе долази њихово потомство, физичко и духовно. То није случај само у културним установама.
–Докле се стигло са вашим филмовима „Војвода Ђујић“ и „Никола Калабић“?
Завршени су, али, због пандемије, нису приказани у биоскопима. За сада, могу се купити преко сајта погледифилм.цом, односно сајта вимео.цом.
–Познато нам је колико је дело српских четника у Јужној Србији, данашњој северној Македонији. Узмимо у обзир Балкански, Први светски и Други светски рат. С обзиром да је прошле године изашла из штампе књига Пелагонијски Витез, Миливоје Војче Трбић четнички командант и син чувеног војводе Василија Трбића. Како ви видите дело Војчета Трбића?
Прочитао сам ту књигу. Македонија је била земља четника, а Трбићи су једна од македонских фамилија која је генерацијама давала војводе, односно вође. Војче је био велики српски јунак и о њему ће тек да се пише и, надам се, да се снимају филмови и серије. Мени је посебно занимљиво што сада чак и политичари из Северне Македоније кажу да је ту током Другог светског рата било више четника, него партизана. Иначе, било је пет четничких корпуса, од којих су два била доста јака, то су Први и Други вардарски корпус. Они су били бројнији него на пример Први и Други шумадијски корпус, или, рецимо, Смедеревски и Колубарски корпус.
-Који су по вама највећи фалсификати комунистичке историје?
Објавио сам књигу “Фалсификати комунистичке историје“, тако да ми је тешко да издвојим нешто. Просто, комунизам је лаж. Читао сам “Политику“ из 1960-тих, у библиотеци. Ту су тачни само временска прогноза и спортски резултати. Размера лажи је огромна. Они су развили специфичан речник, који аутоматски ствара лаж. Ево, њихов основни термин: “Народноослободилачка војска“. Нити су били народна, нити ослободилачка, нити војска, већ терористичка формација илегалне КПЈ.
-Како видите рад и дело Вука Караџића?
Написао сам књигу “Тајне Вукове реформе“ , која се може наћи на интернету. Укратко, био је нешто попут ових данашњих НВО, плаћених од неких злонамерних странаца, ради преумљења Срба.
-Како видите 1918. годину?
Несрећна година. Велике силе су нам дале да бирамо: Загребачка Југославија или београдска Југославија. Загребачка би обухватала све сем Србије, Црне Горе и мањег дела Босне и Херцеговине. А пре тога, те исте 1918, била је у оптицају идеја останка Аустроугарске као тројне федерације: Аустрија, Мађарска и загребачка Југославија. Тако да мислим да су наши политичари добро одиграли. Десетак година касније, омеђили су Србију, стварањем бановина, од Врбаске на западу до Вардарске на југу.
–Шта су Срби добили у комунизму а шта изгубили?
Нема добитака. Изгубили смо пре свега много људи, јер комунисти по правили најпре поубијају део грађана, а после, под њиховим режимом, долази до демографских губитака. Русија је, на пример, пре комунизма имала 30 посто више становника неко Немачка и Америка заједно. Србија би данас била дупло већа – простирала би се од западних граница Врбаске бановине (река Уна) па до Грчке – и имала би 20 милиона становника.
-Како видите уџбенике из историје?
Пружају неокомунистичку верзију историје.
–Аутор сте више књига, коју би издвојили, знам да их има доста?
“Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, јер има 3.500 страна, у пет томова, и 8.000 фуснота, већином са позивом на документа. Писање те књиге трајало је седам година. Стратешки мислим да је важна “Срби против Вермахта – непозната немачка документа“, и то посебно енглески превод. Кључне странице те књиге сажео сам у новом издању књиге “Борбе четника против Немаца и усташа 1941-1945“, која садржи и друга документа, не само немачка, на 550 страна, јер мислим да је у сваком рату најважнији опис борби.
Интервју водио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА
