Манипулација директора Меморијалног центра Поточари Емира Суљагића о броју жртава из јула 1995. године није усамљен случај. Након што је Суљагић признао да је посмртне остатке оца Суље, који је као припадник тзв. Армије БиХ погинуо 1992. године, сахранио у комплексу Поточара, испливали су и други слични примјери.

РТРС посједује десетине досијеа који осликавају како су Бошњаци из сребреничке регије, погинули или умрли природном смрћу прије и након јула 1995. године, мјесто пронашли у Меморијалном комплексу.

Ако је судити према документима, у Поточарима су „сахрањивани“ и живи!

Као да није ријеч о људским судбинама и жртвама које заслужују пијетет, креаторима, сада већ глобалног сребреничког мита, били су битни само бројеви!

Судећи према документима, већ 1996. године почела је институционална ревизија. У служби су били тадашња Федерална комисија, касније бошњачки огранак Института за нестала лица, потом Међународна комисија за нестале особе, па чак и поједини судови нижег ранга. Сви они издавали су потврде и преправљали податке о мјесту, времену и начину смрти муслимана/Бошњака из лажно демилитаризоване сребреничке регије.

1. Севлудин Салкић – према ранијем подацима Међународног црвеног крста и Федералне комисије погинуо је у јулу 1992. Суд у Лукавцу и ИЦМП одлучили су да вријеме смрти ипак буде јул 1995.
2. Авдулах Муратовић – мјесто и датум смрти – јул 1995. Поточари. Син му Хамдија, међутим, тражио је оца Авдулаха који је нестао 1993. у Братунцу.
3. Бехида Халиловић – жртва је јулског Сребреничког злочина. Бехида је, међутим, још од далеке 1997. године безуспјешно покушавала да своје име избрише са спискова страдалих и из Меморијалног комплекса.
4. Селман Алић убијен је у јулу 1995. Тако пише на папиру. На другом, издатом 2014. године од стране ИДДЕЕ, власник је валидних личних докумената. Живи у Сребреници.
5. Хакија Селимовић, рођен 1938. године у мјесту Герови код Власенице, према првобитним подацима ИЦМП-ија нестао је 7. јула 1993. године. Са редигованим подацима нестанка Хакија Селимовић страдао је 11. јула 1995. године у Сребреници и сахрањен у Меморијалном центру Поточари.
6. Садик Лолић рођен 1966. године у Пећи код Сребренице. Свједоци су казивали да је страдао 3. јула 1992. Ти подаци су и у архивама бивше Федералне комисије за нестале и Међународног црвеног крста. Али, ови подаци су опет били промјењива категорија. Па је и Садик нестао 11. јула 1995, а његово име уклесано у Меморијалном комплексу Поточари.
7. Адема Адемовића из Горње Вршиње, Федерална комисија евидентирала је под шифром број 39. Датум нестанка 15. новембар 1992. године. Нестанак пријавили још током рата родитељи Зулфо и Салкуна. Но и Адем је смирај пронашао у Поточарима. Претходно Рифат Кешетовић наводно извршио обдукцију и издао умрлицу са датумом 12. јули 1995.
8. Суљо Смајић (60) „нестао“ је у јулу 1995, пишу то и Федерална и Међународна комисија за нестале. Кћерка, син и сестричина тврде да је Суљо преминуо по доласку у Тузлу.
9. Шестогодишња Мелиха /Шевка/ Ефендић, према доступном изводу из матичне књиге – година смрти 1993. Мјесто Поточари. И опет манипулативни акт Федералне комисије за нестале. Шестогодишња Мелиха била је у групи од неколико заробљених жена и дјеце – и страдала је 14. јула 1995.
10. Новорођенче Хаве и Хајрудина Мухића, најмлађа је жртва геноцида – тако сваког јула одјекује сребренички ехо. Годинама касније добила је надгробни споменик и име – Фатима. Но, њена мајка раније је свједочила како је дјевојчица услијед порођајних компликација – мртворођена.
11. Мухамед Авдић матичар у Сребреници, за исти дан 1. октобар 2013. године издао је двије умрлице на име Шахин Латифовић. Према једној датум Шахинове смрти 16. мај 1992. Нови број умрлице и Шахин је страдао у јулу 1995.

Још десетине сличних тајних досијеа подрињских муслимана, у нашем је посједу. И свима је именилац заједнички – након што су удруженим снагама сарајевске бивше и још актуелне институције умијешале прсте, сви су смирај пронашли у Поточарима, а у рубрици датум смрти – пише управо јул 1995. О дјелићу сребреничких манипулација прије коју годину, епизодно је проговорио Мирсад Токача. Прије него су се на њега обрушили сарајевски конструктори, Токача је изјавио да се у Поточарима налазе људи који, како је рекао, немају везе са Сребреницом 1995, те да су погинули 92. и93. године.

Творци искривљене сребреничке историје за сада, ћуте. Амор Машовић дугогодишњи члан разних комисија и Института за тражење несталих, чији је потпис учестао на расположивим документима, на доказе се не обазире. А на телефонске позиве не одговара.

Бранимир Којић, из Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила општине Сребреница, каже да све ово што они раде и што покушавају, излази полако на видјело.

Не чуди онда што у бошњачкој јавности потпуно игноришу на фактима заснован извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у ратном периоду. Или што им је суткиња Хашког трибунала Приска Матимба Нијамбе напрасно постала најомраженија личност. А управо је Нијамбе упозорила на недопуштену противрјечност Трибунала који је утврдио да је тих јулских дана `95. муслиманска војна колона у пробоју кроз српску територију, имала значајне борбене губитке, али је исти тај Трибунал пропустио да утврди број погинулих у пробоју. Ваљда случајно!?

Извор: Стање ствари