Ми Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу (у оним границама где су живели Срби православне, католичке мухамеданске вере) ми смо створили Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи.
После велике победе, ми Срби, изгубили смо своју државу и тако престали да будемо Срби и почели да се називамо некаквим Југословенима (што се примило само код нас Срба, не и код Хрвата и Словенаца) и ушли у заједницу са онима који су нас клали и убијали… они су нас само искористили за стварање својих држава, које су данас скоро етнички чисте од Срба.
Крвљу нашег народа и губитком вековних територија смо платили лажи о југословенству. Југословенска идеја се зачела и развијала током XИX века. Печат смо ставили Нишком и Крфском декларацијом на одрицање од Српства.
Пресудну улогу у борби за ослобођење и стварање заједничке државе 1914. године преузела је на себе Краљевина Србија. Српска војска и њен народ поднеле су у Великом рату велике жртве (око 1.250.000). А велики део српских жртава изгубљен је у борбама против Хрвата (наравно и од аустроугара) на Церу и Колубари где су били поражени од јуначке Српске војске. После Великог рата у Србији се нашло 500.000 ратне сирочади и велики број инвалида.
А били смо и на нишану нашег нам „вољеног“ маршала Тита. Тито је учествовао у походима најозлоглашеније аустроугарске 42. вражје дивизије и да је за учешће у рату против Србије добио унапређење.
Највећа тајна коју је Јосип Броз Тито морао да сакрије како би се српском народу наметнуо као вођа и „највећи син“ део је његове војничке биографије из Првог светског рата и учешће у аустроугарској казненој експедицији на Србију. Тај наш ,,вољени“ Тито учествовао је у казненој експедицији као аустроугарски каплар на Србију, почетком 1914. отишао је на српски фронт као водник, где је остао до другог одступања аустријске војске у децембру исте године. Шта се то десило са Србима па да баш њега и данас оплакујемо, питање које ће ме увек бринути, због нашег опстанка.
Првог децембра 1918. године (догодила се велика заблуда, коју за последицу имамо и дан-данас) регент Александар И Карађорђевић прогласио је уједињење Краљевине са државом Словенаца, Хрвата и Срба. Нова држава добила је званичан назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина СХС била је хетерогена заједница са становништвом различите традиције, обичаја, културе, вере, монетарног и пореског система. У земљи су деловале следеће верске организације: Српска православна црква, Католичка црква и Исламска верска организација.
Војвода Живојин Мишић кроз разговоре са хрватским политичарима, књижевницима, новинарима, свештеницима, учитељима и обичним људима… Рекао је: «Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи…»
Војвода је предложио да им се одмах да држава, независна самоуправа «па нека ломе главу како знају».
Најтрагичније је било марта 1919. када је престала да постоји српска војска, та Српска јуначка војска! И српска застава је замењена новом, све те ратне заставе српске војске отишле су у музеј. Замениле су их нове!
Више од 2500 некадашњих официра Аустро-угарске постали су командни кадар нове војске Срба, Хрвата и Словенаца, тако смо ми прихватили џелата за брата, и заборавили сва клања, убијања, страхоте, патње и смрзавања од ,,брата“ џелата.
Посебну тему за писање завређује и скандалозни курс по питању плаћања туђих дугова у Краљевини СХС од четири круне за један динар, ми у том периоду као да смо били омачијани југословенством! Прихватали смо што тешко ко би прихватио… зарад братства и јединства са џелатом.
Сад можемо слободно да кажемо – ВЕЛИКА ГРЕШКА за српски народ.
Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?
Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили. Корене пропасти можемо тражити у мрачним организацијама света, у две интернационале: ватиканска интернационала, и комунистичка интернационала – Коминтерна, настала у Москви 1919. год, а корени јој потичу из Ватикана.
За време Другог светског рата у Србији је било подела…партизани, четници, недићевци, љотићевци (све сами СРБИ)… после рата југословени… а надам се сад само СРБИ… па ваљда смо нешто научили… нећемо се ваљда опет делити… а истину морамо знати и из ње нешто научити… грешили смо и испаштали… једино шта нам је остало је да будемо јединствени и искрени… праштајмо на сопственим грешкама, СРБИ смо !!!
Ми Срби смо пристали и на друго писмо Новосадским договором 1954. год , тада смо се договорили, на нашу штету, да имамао српскохрватски / хрватскосрпски језик , то је било комунистички врло мудар начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба. Отуда данас и нови језици, хрватски, бошњачки, црногорски… који су произашли из Српског језика.
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО?
„Начертаније” (нацрт) је некадашњи тајни „програм спољашње и националне политике Србије” (коју као такву на жалост Србија нема од почетка 20. века), који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин.
Према „Начертанију”, Србија би требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању суседних области Босне, Херцеговине, Црне Горе и делове данашње Северне Албаније (што је подразумевало и Косово и Метохију), тада под окупацијом Османског царства, те касније и Срема, Бачке и Баната, тада у саставу Аустроугарске. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом.
На том темељу треба поново подићи велику српску државу.
Ако хоћете да уништите један народ… уништите његову историју и измените свест народу, тако ће се помутити и разум… ту вам рат није потребан!!! То се нажалост нама дешава скоро један век… време је да се расвестимо!!! Ко разуме… разумео је.
По мом мишљењу била би много боља ситуација за нас СРБЕ да се није десио 1. децембар 1918. год, и мегаломанска идеја краља Александра Карађорђевића (читај Ватикана и масонерије)… ипак, он носи велику кривицу за све догађаје после његовог убиства а већина горе наведеног не би се ни догодила… (верујем да је желео добро Србији, али мегаломанија и моћни ,,савезници“ су трасирали лош пут српском народу).
И за крај бих додао да Србија није земља која је изгубила четири рата, него земља која је сахранила четири царства. Ту је можда њихова мука, према нама…
ЗАШТО ЈЕ СРБИН, ГЕЏА, ТАЈ СРПСКИ ЈУНАК И ДОМАЋИН ПРИХВАТИО ДА БУДЕ ЈУГОСЛОВЕН, и да се одрекне СРПСТВА и ћирилице, а после Другог рата, крио се и кад је прослављао КРСНУ СЛАВУ… на то питање немам одговор!
Свакако да Геџу Србина нико није ни питао… свакако да он није крив, већ такозвана српска ,,елита“ и ,,интелигенција“… али, тај Геџа је мењао и многе владаре, јуришао у бој против моћнијег и бројнијег од себе, а и мирно одлазио у пакао Јасеновца а касније и на Голи оток…!!!
А у случају поновног спајања и уједињења са ,,браћом“… било би нас онолико колико би могло да стане испод три шљиве.
Аутор: Ђорђе Бојанић
Извор: српскаисторија.цом
