Пише: др Петар Милатовић Острошки

Поред недавне бруке и срамоте на престоном Цетињу кад је конвертирана Српкиња, сада велика Крватица, Северина(Вучковић), коју је више прославио порно снимак на јахти него пјевање, а која је разголићена пред Његошевом Биљардом недавно буквално оскрнавила бесмртног Његоша, сада у срцу Србије, конкретно у Ваљеву, градска власт је одлучила да 12. августа ове Господње 2023. (7531) године, поводом  „Тешњарске вечери“, морбидно организује концерт Здравка Чолића на непобројаним гробовима српских бораца из Првог свјетског рата,  на простору гдје је срушена касарна „17 Пука Дринске дивизије – Кадињача“, а управо са тог мјеста српски борци су кренули у одсудне Церску и Колубарску битку у Првом свјетском рату, славне битке које су задивиле цио свијет.

Та касарна срушена је на стоту годишњицу завршетка Првог свјетског рата, тачније речену у априлу 2018. године. Тако су „напредњаци“ славили стоту годишњицу завршетка Првог свјетског рата, наравно по налогу Билдерберговаца и Трилатералаца који су их и довели на власт безвлашћа до голотиње моралног и националног бешчашћа.

У тој касарни налазила се болница у којој су се лијечили тифусари и рањеници из славних битака на Церу и Колубари. Око касарне сахрањивани су борци чији број још није утврђен.

Дакле, касарна „17 Пука Дринске дивизије“ плански је срушена заједно са највећом резервном војном болницом на Балкану, како би се, по налогу страних србогладних србождера,  затрло свако сјећање на славну Дринску Дивизију која је извојевала све побједе у Првом свјетском рату.

Зар господар Србије из Јајинаца, родом из Чипуљића код Бугојна, и његови слијепи послушници у Српској напредној странци, нису никад чули за племенитог Грка Јаниса Јанулиса, мјештанина села Агиос Матеос, који је своје земљиште уступио војницима славне Дринске дивизије за гробље и логоровање, да би након ексхумирања тијела и премијештања у маузолеј на острво Видо, великодушни Јанис Јанулис никад није обрађивао то земљиште, а ни до дан данас га нису обрађивали ни његови потомци из високог поштовања према херојству и стратишту српских војника којима су се, између осталих, јавно дивили: предсједник француског парламента Пол Дешанел; министар иностраних послова Жан-Мари Писон; славни маршал Франше Депере; генерал Жерефис; енглеска докторка Елси Инглис, Елен де Пененрен; затим Мејбел Синклер Стобарт, која је у Крагујевац дошла 1915. године на челу Треће јединице Српског потпорног фонда под управом леди Пеџет, супруге Ралфа Пеџета, британског дипломате у Србији од 1910. до 1913. године; Мејбел Синклер Стобарт; амерички доктор Едвард Рајан; као и Чилеанка Сузан Гевара Вотс, сликарка која је са породицом живјела у Енглеској, затим у Америци, а прикључила се у Лондону Српском потпорном фонду 1915. године, гдје је учествовала у сакупљању помоћи, а њу је витешки  Краљ  Ујединитељ Александар I Карађорђевић одликовао орденом Светог Саве.

Овим часним страним именима, која су се дивила херојској борби српске војске у Првом свјетском рату, треба додати, између осталих, још: Норвежанку Ингеборг Стиг Хансен која је у Србију је дошла борећи се против идеје комфора у свету у којем бјесни рат, а дивила се херојској борби српског народа против опасног аустријског непријатеља; затим кнегињу  Марију Константинова Трубецку, супругу Григорија Трубецког, кнеза и руског дипломате,  која је предводила мисију љекарске помоћи Србији 1915. године, са више од тридесет људи, уз Ану Павловну Хартвиг, жену преминулог руског амбасадора у Србији, и доктора Сергеја Квинтилијановича Софотерова, прикупљала је помоћ у оквиру Словенског добротворног друштва и Руског друштва црвеног крста, а њен лични прилог износио је 100.000 рубаља.

Посебно ваља истаћи чувену Флору Сендс енглеску болничарку и прву жену официра српске војске која је прешла је Албанију, учествовала у пробоју Солунског фронта и била командир одељења, а одликована је седам пута и послије рата и она је својим писањем свједочила о Србији и храбрости легендарне Српкиње Милунке Савић; да читаоце не замарам са набрајњем неколико стотина страних ауторитета који су клањали витешкој српској војсци у Првом свјетском рату.

Сада 12. августа ове године на гробовима умрлих рањеника и болесника из Церске и Колубарске битке биће одржане музичке баханалије пјевача Здравка Чолића кога је, да подсјетим, створила Удба, по свједочењу Живана Велисављевића, некадашњег помоћника начелника Ресора државне безбједности који је пензионисан 1990. године по наређењу ондашњег предсједника такозване СФРЈ Борисава Јовића, о чему ће потписник ових редова написати посебну колумну. 

Да закључим, музичким баханалијама,односно концертом удбашког пројекта Здравка Чолића 12. августа ове године, Србија све више постаје антисрпска БЕСТРАГИЈА!

Sapienti sat!