Пише: др Петар Милатовић Острошки

Тито је имао своје дисиденте, љепше речено комунистичке отпаднике. Ђукановић је имао буџетске „Србе“ испод поданичке грбе. Данас имамо стокупљевину с коца и конопца, од зле мајке и горега оца. Пуна им уста Косова, а свету српску земљу изгубише без испаљеног зрна олова. Дочекаше јуначки, часни преци да им срамотно суде неки кукавички и нечасни унуци.

Немојте да мислите да ту не постоји антисрпски континуитет. Постоји и те како. Наиме, њихови дједови бјеху Солунци, а њихови очеви Титови волови и јунци. И шта очекујете од двоножних ….?

Питате се: шта је њима заједничко. Двије чињеницу су заједничке. Прва је њихова прва љубав, удбашка. Друга је патолошка мржња свих интелектуалаца из четничких фамилија, оних који су одувијек били на бранику Српства, Светосавља, најтрајнијег духовног и националног здравља.

Они су некад у сандуцима сахрањивали Бога у: Белој Цркви, Никшићу, Подгорици, Бања Луци, Приједору,  а данас не можеш од њих прићи нафору да примиш, а камоли да се причестиш, јер они се редовно причешћују кад се обилато наједу масном храном у вријеме поста.  Они су некад стајали испред цркве и правили списак нас који смо ишли на литургије и тај списак су носили у општински комитет, полицију и Удбу, касније Службу државне безбједности. Они исти сада опет стоје испред цркве и опет праве списак. Праве списак оних који не долазе на литургију и тај списак предају свештенику и владици. Увијек на услузи, Некад онима, а сада овима. Дакле, некад и сад, а све исто!

Извор: Фејсбук