Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Просветни савет Социјалистичке Републике Србије одобрио је уџбеник  „Основи историје књижевности југословенских народа и народности и светске књижевности” за употребу у I разред средњег усмереног образовања својим решењем од 22 септембра 1977. Писци уџбеника били су Драгутин Стефановић и Вукашин Станислављевић. Размотрићу ставове у том уџбенику. После општих одредница о уметности писано је опширно о народној књижевности (стр. 16). После народних песама из ранијих раздобља дат је текст „Народне песме из Народноослободилачке борбе” (стр. 55) Истиче се да је Тито опеван као симбол ослободилачке борбе. Сем Тита још се певало и о Сави Ковачевићу. За писце те песме су чиниле посебну групу народне лирске поезије. Посебно поглавље уџбеника било је Македонска, Словеначка народна књижевност и усмена књижевност косовских Албанаца (стр. 63, 66, 69, 70) У поглављу  „Утицај народне на уметничку књижевност” истицало се да се у делима трубадурског песника Џоре Држића опажају видни елементи народне лирске песме (стр. 71). Тврдило се да је поезија Бранка Радичевића добрим делом заснована на елементима лирских и епских песама нашег народа. Нису само рекли ког народа. У Краљевини Југославији био је израз наш народ, а овде је употребљен израз наших народа. Писци уџбеника су чак сматрали да од Бранка почиње српска уметничка лирика. Станко Враз указивао је тадашњим младим хрватским писцима потребу изучавања народне песме. То је прихватио Иван Мажуранић. Многи наши писци оплемењивали су свој уметнички израз на изворима народне уметности (стр. 72)  На једној страни дати су хронолошки подаци о Народној (усменој ) књижевности.

    Од 77 стране почиње у уџбенику део о писмености и култури. Прво је дат Почеци словенске писмености и културе са Ћирилом и Методијем. По ауторима постојала је српскохрватска рецензија старословенског језика. Вук Караџић  је после дугих борби успео да окамењени језик српскохрватске рецензије, допуњеног руским црквеним језиком замени живим говором народних маса. (стр. 80) У поглављу о Средњовековним књижевним облицима и врстама дат је посебан део под називом  „Књижевни рад код Македонаца”. Пошто је први књижевни језик код Словена био словенски језик из околине Солуна по писцима створена је основа за развој културе, али пошто македонски народ није имао трајну националну државу. Ипак по писцима уџбеника „Македонски Словени имали су у средњем веку своју националну књижевност и своју сопствену уметност, чији су се споменици очували  и до наших дана”. Од успостављања српске феудалне власти   „у овим крајевима” од краја XIII века почела се употребљавати српска рецензија. (стр. 88) Посебна поглавља су Словеначка књижевност у средњем веку, књижевни рад код Хрвата и Српска средњовековна књижевност. Писци истичу у поглављу о Српској књижевности да су биографије прва оригинална дела у области  „наше” књижевне речи. (стр. 101)

 Посебно поглавље је  „Хуманизам и ренесанса у Хрватској књижевности” где је уз Далмацију убројан и Дубровник. У уџбенику је најопширније описана дубровачка књижевност. (стр. 113) Уз најбоље писце Држића и Гундулића дати су и мање значајни писци. Код дубровачког песника Џоре Држића по писцима види се јак утицај народне љубавне песме, и да је он у низу песама успешно подражава. (стр. 119)

Поглавље „Наши народи у XVIII веку” почиње са друштвено-културним приликама и судбином наших народа. У поглављу  „Срби у јужној Угарској” писци истичу да су се Срби који су се повукли са аустријском војском и населили преко Саве и Дунава, били национално витални. Стара средњовековна српска књижевност није се угасила у XVIII веку. Калуђери су наставили свој рад. Познати су Рачани. Гаврило Стефановић Венцловић се одликује лепим и чистим народним језиком. Захарије Стефановић Орфелин је наговестио нови дух у књижевности и народном животу. Истицао нужност писања на на народном језику. Упркос притисцима Срби су кроз стогодишњу борбу очували своју свест и национално и економски ојачали. Признају да је у тој борби против туђинских утицаја свештенство одиграло позитивну улогу. Али све више ће јачати грађанска класа која се борила за „нову културу, која би била ослобођена традиционалног и конзервативног утицаја цркве” Карловци су постали културно и верско средиште. У Карловцима је радила прва српска гимназија (1791) и богословија (1794) (стр. 152) Посебно поглавље посвећено је Доситеју Обрадовићу. По писцима уџбеника са Доситејем и његовим просветитељским радом  почиње  „ново раздобље у културној историји наших народа.” (стр. 153) Са његовим делом „Живот и прикљученија” почиње световна, модерна српска књижевност.  (стр. 154) У „Писму Харалампију”  супроставља живи народни говор старом црквеном језику.  Његова књига била је написана чисто српски, „да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и Баната.” На путовањима упознао је говор народа и констатовао да „једним истим језиком говоре”. По писцима уџбеника залагао се за јединство свих наших народа. (155) Али његов језик по писцима уџбеника није био потпуно чист и ослобођен израза старог црквеног језика. Његове идеје о увођењу језика народа у књижевност требао је да оствари Вук Караџић. (стр. 159) У поглављу Од просветитељства ка романтизму писци уџбеника истичу појаву како називају псеудокласицизма у Француској и његов утицај на књижевност Срба у Угарској. Са једне стране утицај долази преко Русије а са друге из школа у Угарској.  (стр. 167) Било је модерно наглашавати родољубиву мисао.Та мода није могла да се веже за народни живот. Од писаца спомињу се у уџбенику Лукијан Мушицки, Милован Видаковић, Јоаким Вујић и Сима Милутиновић Сарајлија.  Лукијан Мушицки је био учени калуђер и национални радник. У српску књижевност увео је псеудокласичарски начин певања и писао ораторске оде. Са једне стране помагао је Вуку а са друге сматрао да уз народни језик треба да остане у књижевности упоредо црквени језик. (стр. 168) Видаковић је успео да заинтересује тадашње читаоце за своје романе. Његово дело утицало је на развој многих књижевника. (стр. 169) Посебно поглавље било је о Јовану Стерији Поповићу. Писци уџбеника истичу његове заслуге за  културно уздизању Србије. Не саглашава се са политиком водећих црквених људи који су српски народ 1848. повели против „оправданих тежњи мађарских револуционара.” (стр. 171) Још јасније : „Година 1848, у којој се сав српски народ, предвођен највишом црквеном хијерархијом, ставио у службу реакционарних интереса бечког апсолутизма, … “ о томе је Стерија писао у сатири Родољубци. (стр. 175). Ипак Стерија је у комедији Лажа и паралажа исмејао славеносербски језик а у Покондиреној тикви славеносербски језик и књижевност. (стр. 174) Оценили су да је у питању језика и правописа био пасиван и конзервативан. Али је истину увек храбро и отворено бранио. (стр. 176) Поглављ Романтизам почиње  са Вуком Караџићем и његовом  борбом за увођење народног језика у књижевности.  На Копитарев савет Вук је прихватио да напише граматику народног језика, „за који иначе није имао довољно стручне спреме.” Угледао се на граматику „такозваног” славеносербског језика, коју је написао Аврам Мразовић. (стр. 200) Највише је међу писцима било оних који су тежили некој средини. По писцима уџбеника  „Најбесмисленије је било писање оних који су тежили некој средини, створивши такозвани славеносербски језик.” (стр. 201) Вук је тврдио да  славеносрпски писци нису знали народни језик. Писци уџбеника истакли су : „Али Вуково тврђење да они не знају народни језик било је сасвим тачно.” (стр. 202) Вук је превео Нови завјет и објавио 1847. По писцима уџбеника ипак било је ту речи које Вук морао да посрбљује из старог језика или да ствара нове речи. Настављају : „А то је било сасвим разумљиво када се узме у обзир да народни језик није могао имати изразе за разноврсне појмове и речи којима је Библија иначе обиловала. Али Вук је то чинио само у крајњој нужди,” (стр. 203) Као коментар вукове борбе писци су истакли да је вуково дело било идеолошки вид класне борбе српске буржоазије за превласт и прогрес а против црквено-феудалне културе. За њих схватања цркве била су несавремена и конзервативна, и као таква препрека тежњама буржоазије. Увођење народног језика у књижевност за њих је значило гашење утицаја цркве на духовни живот народа и  „стварање културе којој народ постаје и творац и предводник.” (стр. 204)  Вуковим именом је „обележен  најсветлији тренутак у културној историји нашег народа, тренутак коме нема равна још од времена примања писмености и рада солунске браће. Највише умне и моралне способности сјединиле су се у тој горостасној личности, које су народне масе одгајиле и кроз њу далекосежно наговестиле путеве свог развитка.” (стр. 205)  Своја схватања у тексту претварају у култ личности Вука.

После Вука посебно поглавље у уџбенику било је посвећено Његошу. На почетку поглавља писци уџбеника су истакли : „Књижевно дело Пера Петровића Његоша представља једну од највећих вредности целокупне југословенске литературе.” (стр. 207) За писце збирка „Пустињак цетињски” (1834) садржи махом оде певане у духу псеудокласичарске литературе, али било је и надахнутих мисаоних песама. (стр. 209) Горски вијенац је била химна „револуционарној борби за уништење неправедних друштвених односа.” (стр. 219)  Писци су сматрали да када је Његош стварао није било књижевног језика и изграђеног песничког израза, иако је у то време Вук водио борбу за књижевни језик. Зато је Његош сам морао да ствара свој песнички језик и стил. (стр.220) Његошева заслуга била је уздизање народног стиха и израза у виши уметнички облик. (стр. 221) Посебно поглавље било је посвећено Бранку Радичевићу. Збирка Песама 1847. изазвала узбуну у редовима старих писаца. Његова песма Пут била је ругање старој књижевности, њеном језику и писцима окупљеним око Матице српске. (стр. 228) Ипак по писцима уџбеника „Њен језик, необогаћен песничком традицијом, био је узак и неразвијен.” (стр. 229) Од књижевника у доба романтизма наведени су Вук, Бранко, Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић и Стефан Митров Љубиша.  У уџбенику нису ни поменути писци старе књижевности Хаџић, песник Јован Пачић, … . Није споменут ни Јаков Игњатовић. Крајишки официри Рељковић и Петар Прерадовић по писцима били су Хрвати. По оцени писаца уџбеника „Основа Мажуранићевог песничког језика је штокавска, са неким чакавским особинама у облицима и синтакси, као и са приметним карактеристикама поезије дубровачких песника.” (стр. 267) Посебно поглавље је Македонска књижевност у  XIX веку. Истакнуто је да је полетни књижевно-културни рад, настао у епоси Климента и Наума, а развијан на класној подлози домаћег феудализма, био прекинут за неколико векова. Постојало је само усмено књижевно стваралаштво. То је био темељ на коме ће се касније изградити нова македонска култура. (стр. 284) Поменути су књижевници Дмитар и Константин Миладинов, Јордан Џиниот, Глигор Прличев и Рајко Жинзифов. (стр. 284) Српски писци из Старе Србије се не спомињу. Од њих је био најважнији Анђелко Крстић.

У уџбенику се истиче Доситеј Обрадовић а не помињу се Јован  Рајић, Симеон Пишчевић и др. Уз опширно поглавље о народним песмама додато је поглавље  „Народне песме из Народноослободилачке борбе”. Уџбеник стиже само до Романтизма и не иде даље. Само из идеолошких разлога дато је величање Тита и Саве Ковачевића.   У Краљевини Југославији био је израз наш народ, а овде је употребљен израз наших народа. Пошто се издваја словеначка, македонска и албанска народна књижевност испада да су наши народи који се спомињу Срби, Хрвати, Црногорци и Муслимани. Посебно поглавље посвећено је утицају усмене народне песме на писану књижевност. Ту се претерује. Писци као Стерија нису се угледали на народну поезију. Постојала је српска и хрватска редакција црквенословенског језика. Ипак признаје се да у средњем веку једино у српској редакцији црквенословенског јављају прва  оригинална дела како кажу код наших народа. Кад се говори о ренесансној књижевности мора се речи да је далматинска књижевност била на чакавском, а дубровачка је била штокавска.

  У поглављу о Србима у Угарској у XVIII веку признаје се да се стара средњовековна српска књижевност није угасила у XVIII веку. Калуђери су наставили  преписивање. Кад се спомиње Венцловић мора се речи да је наставио традицију истовременог постојања писања у српској редакцији старословенског језика и српског језика. На српској редакцији се писало кад се обраћало богу, а на српском језику су писане повеље, преписка, … . Он је писао књижевно на  српској редакцији старословенског језика а кад се обраћао публици онда на српском. У уџбенику се признаје да је у борби против туђинских утицаја црква била та која је подстицала српски народ  на отпор. По писцима јачало је грађанство и оно је водило борбу против црквеног утицаја за своју културу. У стварности црквене старешине и грађани су сарађивали на подизању културе. У Карловцима је отворена прва српска гимназија (1791) и богословија (1794). Гимназија је отворена и у Новом Саду. Захарије Стефановић Орфелин је први истицао нужност писања на  народном језику. Најзначајнији писац просветитељства био је Доситеј. Он је прекинуо традицију и писао само на српском. Доситеј се залагао за јединство српског народа а не како је написано свих наших народа. Пошто се у поглављу говори о просветитељству не спомињу се остали писци који су деловали у том раздобљу, као Рајић и Пишчевић. Од славеносрпских писаца помињу се у уџбенику Лукијан Мушицки, Милован Видаковић, Јоаким Вујић и Сима Милутиновић Сарајлија.  Књижевници као Јован Пачић,  Јаков Игњатовић и други се уопште не спомињу.  Ако се признаје да  језик Бранка Радичевића, необогаћен песничком традицијом, неразвијен, како онда Његош и Стерија, који делују у истом временском раздобљу, дају врхунска дела са том истом традицијом. Они нису одбацили књижевну традицију а Бранко Радичевић јесте и још је исмејао старије писце. Вук је теоретски тражио чист народни говор са села а кад је требало да преведе Нови завјет онда је посрбио словенске речи или је стварао нове. Оно што је одбавао у теорији сам је радио. И још је тврдио да српски писци који су против њега не знају српски језик. Што аутори уџбеника папагајски понављају. Ставови наведени у уџбенику су 45 година током титове власти понављани. Изостављањем славеносрбских писаца из књижевности осиромашена је књижевна традиција на коју се ослања сваки књижевни језик. На пример дубровачка књижевност није била нормирана, али је имала традицију низа писаца који су у континуитету писали и код којих су се млађи писци ослањали у свом раду на старије. У уџбенику упоредо постоје идеолошки ставови и истинска књижевна критика ван идеолошких ставова. Ипак преовлађују идеолошки ставови. Они су били 45 година наметани ђацима.