Пише: Иван Милошевић
Кошаркаши Сербије у финалу Свјетског првенства, Новак Ђоковић у финалу УС опена. Два тренутна најзначајнија спортска догађаја у свијету обиљежавају српски спортисти. Срба је тек 10 милиона у свијету, а према спортским резултатима рекло би се да нас има најмање 100 милиона!
Србија можда никада у историји није била у понижавајућем положају, отимају јој Косово, Српску би радо свели на бањалучки пашалук, у Црној Гори Срби су прокажени и тако рећи ван јавног живота, али кошаркаши Србије и Новак Ђоковић владају спортском планетом! Што смо у политичком и духовном погледу све на нижим гранима, у спорту постижемо небеске успјехе! Да ли су те две чињенице српски спојени судови, па се превише горчине из једног прелива у други и претвара у српски инат и одлуку да ријеч капитулација не постоји у српском језику?
Господа професионалци из Америке за који дан гледаће у леђа српским кошаркашима, док ће Њујорк имати прилику да ужива у раскошној тениској игри Новака Ђоковића. Још је апсурдније да ће ривал Новаку у финалу бити Рус! Такорећи православно финале свјетског тениса одржаће се пред хиљадама Американаца на Артур Ешу, али и пред милионима гледалаца чије политичке вође не могу да смисле ни Србе,а ни Русе! Има ли у томе неке поруке, не само спортске. него неке скривене шифре за спас овога свијета и изласка из неиздржљивије доминације и пропаганде једног погледа на свијет?
Срби ће можда остати и без Косова, Српске, Црне Горе, па ће силом моћника морати да прогутају кнедле које не могу прогутати, али ће на другој страни баш тај свијет и то у свјетским центрима моћи морати да се поклони кошаркашима Србије и Новаку Ђоковићу! Да ли нам свјетски политички игроказ и апсурд смјешта такву игру да у истом тренутку плачемо, али се и радујемо, да славимо спортске побједе и да у сјенци тога славља гутамо политичке поразе и одричемо се онога што јесмо и што смо били?
Небески спортски домети кошаркаша и Новака Ђоковића имају неку дубљу поруку и окрепљују Србе у овој долини суза и најезди српских непријатеља. Упућују нас на максиму да се никада не треба предати, па и онда када предаја изгледа као логичан крај логичних антисрпских околности!
Спорт не мора увијек да буде само спорт! Срби имају ту привилегију да схвате да се читав свијет може побједити уколико постији вјера у себе, своју мисију и идеју! Колико је она јака толико је јак и српски онтолошки осјећај за јединствено постојање и отпор онима који немају милости и разумијевања за Србе!
Можда сам под утиском успјеха кошаркаша и Новака Ђоковића, али ми се чини да се на њима огледа модерна варијанта косовског завјета. И док смо спремни да будемо његове слуге, успјех неће изостати. Можда не одмах, али за очајање нема мјеста!
Дакле, све за СРПСТВО, СРПСТВО ни за шта!
