ПИШЕ: Младомир М. ЋУРЧИЋ
По завршетку Другог светског рата, нова власт, оптерећена комунистичком идеологијом, имала је потребу да се легитимише пред српским народом као његова историјска нужност. Да би то учинили следили су пример из Совјетског савеза. Подизали су споменике себи и сопственој револуцији. То су чинили у свим крајевима Југославије, али нарочито у оним у којима нису имали подршку за своје деловање.
Споменик револуције у центру Ивањице подигнут је партизанима-комунистима и посвећен је њиховој борби и револуцији коју су извршили за време Другог светског рата. Статистички резултат, да не улазимо у друге анализе, те њихове револуције био је што су ови „револуционари“ за време Другог светског рата на подручју среза моравичког убили преко 600 становника овог среза, који су у стопроцентном броју припадали српском народу. По броју жртава које су као егзекутори оставили иза себе, комунисти су убедљиво на првом месту у срезу моравичком. Више од половине од укупног броја жтртава на територији среза моравичког, за време Другог светског рата, убили су комунисти.
Аутор Споменика револуције у Ивањици је Ђорђе Андрејевић-Кун, академски сликар и вајар. Ђорђе Андрејевић-Кун је, такође, био комуниста и верник комунистичке идеологије. Није се прославио својим уметничким делима. Оно по чему ће га српски народ памтити је што је Кун пресудно утицао да Озна, без икаквог суђења, ликвидира Бранка Поповића, једног од највећих српских и европских сликара прве половине 20 века и декана Техничког факултета Универзитета у Београду, који је, за време Другог светског рата, успео да заштити и сакрије низ великих уметничких дела и не дозволи да их Немци опљачкају. Ђорђе Андрејевић-Кун је, одмах после убиства Бранка Поповића, уселио у стан професора Поповића у Кнез-Михаиловој улици у Београду, а његову жену и три сина избацио на улицу.
Преко пута Споменика револуције, у Малом парку, постављен је споменик ђенералу Дражи Михаиловићу. Овај споменик постављен је 2003. године, захваљујући великом труду појединаца и донацијама бивших војника војске под командом ђенерала Михаиловића. Већ идуће 2004. године на власт у општини Ивањица дошла је нова политичка гарнитура: Миломир Зорић, ранији кадар комунистичке партије и СПС, непосредно је изабран за председника општине, а власт су чинили Група грађана – Бранко Ћурчић, а уз њу: ДС, СПС и СРС, затим две године касније уместо СРС у власт улази СПО. Министар за културу у тадашњој влади Републике Србије, био је Драган Којадиновић, функционер СПО-а, који ми је на Равној гори у мају 2007. год. рекао да је из буџета Министарства културе на рачун општине Ивањица уплатио 500.000 динара, наменски за уређење простора око споменика Дражи Михаиловићу. Општинска управа општине Ивањица обавестила ме да нису евидентиране уплате од стране Министарства културе у циљу уређења простора око споменика Драже Михаиловића.
Уследила је нова коалиција на власти у општини Ивањица, у саставу: Група грађана Радослав-Лале Секулић, Миломир Зорић, ДС, СПС и СПО. Затим долази нова структура на власт у општини Ивањица, на челу са Радомиром Ристићем. После те стиже и власт оличена у коалицији ДС-СПС и Група грађана-Миломир Зорић и њихова власт траје до 2012. године. Од 2012. године владају општинске управе које чини СНС-Српска напредна странка, а у овој тренутној скупштинску већину чине: 22 одборника испред СНС-а, 2 одборника испред ПОКС и 1 одборник испред СРС.
За 17 година откад је споменик направљен и постављен у Малом парку у Ивањици, и откада је од Министарства културе, под условом да је тачно казивање тадашњег министра за културу Драгана Којадиновића, добијена значајна донација за уређење простора око споменика, није урађено ништа по питању уређења простора око споменика. До данас ниједна општинска власт није урадила ништа око уређења простора око споменика Драже Михаиловић. Млађим генерацијама и добронамерним људима, вероватно, не може бити јасно зашто се општинске власти на један начин понашају према уређењу простора око Споменика револуције, а на сасвим други начин по питању уређења простора око споменика Дражи Михаиловићу. Неуређеност и прљавштина око споменика Дражи Михаиловићу се јасно види, права позадина тог понашања је идеолошка острашћеност ивањичких комуниста и њихових генетских и идеолошких наследника, који се налазе у свим странкама и у свим владајућим гарнитурама од 2004. године до данас.
У међувремену, на заседању које је одржано 19. августа 2020. године, Европски парламент са седиштем у Стразбуру, усвојио је Резолуцију о култури сећања на жртве тоталитарних режима. Као Дан сећања на жртве тоталитарних режима одређен је 23. август. У тачки 5 се каже: “Позивају се све државе чланице ЕУ да изврше јасно и принципијелно преиспитивање злочина и дела агресије које су починили тоталитарни комунистички режими и нацистички режим.“ За Србију, као званичног кандидата за пријем у ЕУ, важна је и тачка 18, која гласи: “На јавним просторима у неким државама чланицама (паркови, тргови, улице…) и даље постоје споменици којима се величају тоталитарни режими, што отвара пут искривљавању историјских чињеница о последицама Другог светског рата и пропагирању тоталитарног политичног уређења.“
За то време у Ивањици и широм Србије траје петиција у којој се скупљају потписи сагласности да се Главна улица у Ивањици именује именом ђенерала Драже Михаиловића. Једна међународна фондација помно прати да ли ће општинско руководство одлучити да додели Главној улици име о Чича Дражи. Та фондација је спремна, под условом да Главна улица добије Дражино име, да донира за уређење Главне улице под Дражиним именом значајна средства, у вредности и до милион долара.
Наравно, ивањички комунисти и њихови потомци, пошто знају за ову информацију, праве разне комбинације да се докопају тог новца, али да не дозволе да Главна улица добије име по ђенералу Михаиловићу. Тако се надају да ће и са овом донацијом располагати како они хоће. Поменута фондација нема намеру да уплаћује новац на рачун општине, него ће, уколико Главна улица добије Дражино име, новац доделити стручним лицима који ће се бавити уређењем ове улице, јер општинско Комунално предузеће није способно чак ни да очисти простор око Дражиног споменика.
(“Српске новине“, гласило Организације српских четника “Равна Гора“, Чикаго, фебруар 2021.)