ОД 10.-13.МАРТА 2022.ОДРЖАНА ТРАДИЦИОНАЛНА МАНИФЕСТАЦИЈА “ПРИЈАТЕЉСКИ И БРАТСКИ СУСРЕТИ КРОЗ МЈЕСТА И ГРАДОВЕ СРБИЈЕ“ КОЈУ СУ ОРГАНИЗОВАЛИ СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА СА ПАРТНЕРИМА ИЗ СРБИЈЕ

КРАЉЕВО-КРАГУЈЕВАЦ-ВОЈВОДА СТЕПА-БЕОГРАД–РАЧА КРАГУЈЕВАЧКА
ПРОМОЦИЈА “ГЛАС ХОЛМИЈЕ“ И “ВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ 1912.-1918. У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У КРАЉЕВУ

Замјеник градоначелника Краљева Вукман Ракочевић поздравља скуп

Град Краљево, Народни музеј Града Краљева и Српско историјско-културно друштво „Никола Васојевићˮ Беране представили су књигу историчара Горана Киковића “ВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ 1912.-1918.“ и 53. број часописа „Глас Холмијеˮ
У програму су учествовали : Горан Киковић, историчар аутор, др Драгољуб Даниловић, историчар, проф.др Славољуб Ђукић, књижевник Давид Лалић,публициста Миличко Трифуновић, гуслари: Радован Пековић и Боривоје Делетић.
Делегација Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине чије су чланице;Удружење добровољаца ратова до 1918, њихових потомака и поштовалаца – Беране, Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица и Српског историјско-културног друштва „Никола Васојевић“ Беране на челу са предсједнико СНО Гораном Киковићем боравила је првог дана посјете градовима Србије у Краљеву, гдје им је домаћин био Град Краљево и заменик градоначелника Вукман Ракочевић,који је поздравио скуп и бираним ријечима говорио о идеји часописа Глас Холмије и о раду историчара Горана Киковића.

На почетку промоције свој суд о часопису ”Глас Холмије” дао је Проф. др Славољуб Ђукић
„ГЛАС ХОЛМИЈЕ“ – ГЛАС СРПСТВА И СВЕТОСАВСКЕ ДУХОВНОСТИ
НА ПРОСТОРУ ВАСОЈЕВИЋА И ГОРЊЕГ ПОЛИМЉА

Пре него што почнем да говорим о часопису, желим да напоменем – да ја правим разлику између рецензије и промоције књиге, часописа и друге публикације. Рецензент је одговоран за стручност, а лектор за језичку и правописну исправност текста. Промотер такође мора водити рачуна о објективности свог излагања, али главни циљ промотера је да својом приступом проблематици и својом фабулизацијом заинтересује читаоца за публикацију која је предмет промоције.
Ја већ по трећи пут имам привилегију да пред краљевачком публиком говорим о часопису „Глас Холмије“, који издаје Културно-историјско друштво „Никола Васојевић“ из Берана. Прошле године се навршило 10 година од како излази овај часопи, закључно са јубиларним 51. бројем, у фебруару ове године оштампан је број 52, а прије неколико дана и број 53. Устаљени тираж „Гласа Холмије“ је 500 примјерака. Сваки број у просјеку има штампарски обим више од 110 страна формата А4, односно 300 страна формта А5, па је за протеклих 10 година у часопису објављено укупног текста више од 6000 страна формата А4. Али, није битан само квантитативни обухват, важније од тога је тематика и квалитет објава у часопису. Са унутрашње стране насловне корице сваког броја налази се садржај часописа који упућује читаоца на више од 50 наслова из области: историје, антропологије, православља и духовних храмова, обичаја, културе, умјетрности, поезије и др. Ту су и краћи прикази о знаменитим личностима Васојевића, прикази нових књига, интервјуи, сусрети са пјесниицима и књижевницима, нови лирски изрази пјесника и др. Аутори прилога су афирмисани научни, културни и други јавни радници, а међу њима и неки са академским звањима магистра и доктора наука, као и академици. По традицији историјским догађајима се увијек поклањала изузетна пажња на простору Црне Горе и Седам Брда. Нијесам случајно поменуо Седам Брда, јер се до 1869. године данашња Црна Гора, без приморског дијела, звала (Стара) Црна Гора и Брда, а Брда су неколико пута била већа по географском простору и демографији од Старе Црне Горе. Најбројније и најмлађе Брдо чине Васојевићи чији простор красе двије камене пирамиде Комова, а трећа пирамида припада Кучима. Комови, или црногорски Хималаји, како их другачије називају, су огранак Динарског система, који је у далекој прошлости називан Холмија, што у преводу са грчког језика значи Комови, отуда и назив овог часописа “Глас Холмије“. За „Глас Холмије“ знају сви Срби са обе стране Дрине, Саве и Дунава, како то рече поменутим јубиларним поводом главни и одговорни уредник овог часописа, господин Горан Киковић.
Поштована публико, јаа сам за ову прилику планирао да анимирам вашу пажњу својим освртом на неколико наслова из садржаја јубиларног 51. броја „Глас Холмије“. Најпре ћу поменути радни наслов публицисте, господина Зорана Вулевића – Како до нове Јалте. Као што је то опште познато,на јужном дијелу полуострва Крима, на малом полуострву званом Јалта, у дворцу руског цара Николаја ИИ, састали су се 1945. године побједници над нациистичком Њемачком и њених савезника у Другом свјетском рату : Стаљин, Рузвелт и Черчил – те осудили њемачки нацизам, и договорили да Немачку подијеле на Источну и Западну. То је била Прва Јалта. Друга Јалта је, по ријечима господина Вулевића, настала послије Другог свјетског рата у условима Хладног рата који траје до данданас. Њу чине двије чланице Прве Јалте, Америка и Велика Британија, а мјесто Русије сада је њихова нова трећа чланица Њемачка, која тројка сада ставља Русију у позицију нацистичке Немачке из времена Прве Јалте! Ја бих овом додао још ово: Нова Јалта, дакле, није у Јалти, већ у Бриселу – то је НАТО којим управљају Америка и Велика Британија са још придруженом Њемачком. Прва Јалта је осудила нацизам, а нова Јалта се нацификовала. Наиме, Америка је послије Другог свјетског рата до сада сама или уз употребу НАТО-оа напала и разорила већи број земаља које не поседују нуклеарно оружје: Вијетнам, Ирак, Либију, СРЈ, Сирију, Авганистан и многе друге земље са богатим ресурсима, а нас је тај фамозни НАТО 1999. за 78 дана бомбардовања више разорио него Њемачка током читавог Другог свјетског рата. Тренутно данашњи свијет има на сцени рат у Украјини као последицу Хладног рата који само што није ескалирао у нови свјетски рат.

Ту је и краћи прилог проф. др Марка Кнежевића – Чакорска голгота српске војске 1915. године, са аутентичном фотографијом дугачке непрекидне колоне војника кроз чакорски снијег дебљине око 1,5 метра са мећавом на веома ниској температури. Ко није имао снаге да прати колону или залутао у мећави, ту је и завршио. Донко Ракочевић, Метохија се нека звала Хвостно – На почетку текста стоји, да се Метохија првобитно звала Хвосно, те да више од 80% топонима у данашњој Метохији има словенско име. Наиме, Хвосно је први посед који су Немањићи даровали цркви (први метос на грчком) након чега су услиједили бројни метоси док читава данашња Метохија није постала скуп метоса, односно манастирских посједа, на основу чега би преименован скуп свих метоса у Метохију, о чему свједоче сачуване хрисовуље у манастирима: Бањске, Призрена и Дечана. Пећ на словенском значи пећина, Приштина избочина, Митровица по Св. Димитрију, Гораждевац – Гроздово село, бистрице – брзе ријеке…. Даље се наводни да су житељи Бујана у Албанији 1330. године имали словенска имена (Радиш, Богоје, Братун, Добровој, Милован, Милобрат….). Порука, дакле, овог чланка је да се – истина доказује и брани науком, а не фалсификатима и политиканством како то раде Албанци.
У овом броју је инсерт из књиге Миљана Бабовића „Робијаш“, учесника Барског конгреса 1974. године, осуђеног на 10 година строгог зтвора, и свих 10 је одробијао. У овом инсерту читалац се упознаје са процедуром самог хапшења, као и о узроцима који су претходили да се овај робијаш и још 31 из Пећи и Подгорици осуде драконски на укупно 196 година робије. Наиме, непосредни повод је био Устав из 1974. године према којем је Космет преименован у Косово, а покрајине Војводина и Косово су добиле право вета на одлуке парламента Србије, тако да су Срби били тотално обезвлашћени, а то су Албаци и те како искористили и злоупотријебили на штету српског живља које је због таквог стања било просто принуђено да напушта Косово, па се на крају Косово и самозвано отцијепило послије дивљачке војне интервенције НАТО-а 1999. године. Овог робијаша сам лично познавао док је учитељовао на подручју Пећи, са тројицом робијаша сам био колега у школама у којима сам и ја тада радио, а Момчило Јокић, потпреседавајући Барског конгреса је био мој школски друг са којим сам био у истом одељењу Пећке гимназије.
На крају ћу поменути два краћа прилога Дарка Јововића. Један гласи: Опустјели катуни на Зелетину – звук чибанске фруле замијенило завијање вукова. То је у ствари слика и прилика скоро свих катуна на сјеверу Црне Горе. Наиме, каже се да је на Зелетину некада катунило више од 80 домаћинстава, а данас му је остао вјеран само 70-годишњи Милутин Шошкић. У другом прилогу истог овог аутора, На планини Зелетин засијало свето знамење, стоји да житељи Улотине на овој планини подигоше велики и велепни крст са циљем да поред локалних вјерника привуче и туристе на ову прелијепу црногорску планину.
А сада за крај мало о стиховима и римама умјетника писане ријечи. У сваком броју овог часописа се појави 15 до 20 пјесама. За ову прилику ја ћу се из броја 51 дотаћи само три:
Легендарна Д. Максимовић – Крвава бајка : Било је то у некој земљи сељака, на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу, чета ђака у истом дану.
Давид Лалић – Свједочим: Отели ми сунце, Видовога дана! О, кућо стара, да л› ћеш наша бити? Зовем за свједока Стефана Душана! Ко ли ће нас опет, и кад, раскућити?
Радосава Ћулафић – Устоличење митрополита Јоаникија: Десило се што никада није, од толике дуге традиције! Патријарху Православне вјере, оспорише духовне намјере….
А ту је још 16 пјесничких наслова, међу којима ће засигурно сваки читалац наћи нешто по свом укусу.
Потом је о књизи Горана Киковића „Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату“ (1912 – 1918) војне операције и списак умрлих и погинулих ратника говорио др Драгољуб Даниловић, предсједник Друштва историчара Рашког округа.
И ове године, Богу драгом хвала, после двогодишње паузе, приказујемо још једно монументално дело господина Горана Киковића „Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату (1912 – 1918)“
Историографски радови колеге Киковића су одувек имали посебно место у репрезентовању недовољно познатих, најчешће потуно непознатих, догађаја у историји Васојевића. И дело које данас презентујемо открива најскривеније странице историје која обухвата период од 1912.до 1918.године.
Као и у свим досадашњим историографским радовима господина Киковића на почетку књиге се могу прочитати уводне речи самог аутора и рецензије уважене господе, др Дејана Антића, професора на Филозофском факилтету у Нишу, књижевника Бранислава Оташевића, публицисте и преводиоца Зорана Вулевића и књижевника Давида Лалића.
О бесмртним делима ратника и војника од 1912.до 1918.године аутор нам пружа јединствену прилику да упознамо фотографију средњовековног српског града Бихор. Будимље и Бихор су стари српски градови које је освојио султан Мехмед Освајач у 15.веку. Киковић је врло прецизно одредио, позивајући се на турске дефтере, да се нахија Комска у склопу казе Бихорске спомиње још у попису из 1455.године. Град Беране очигледно, по речима аутора, наставља историју Будимља и Бихора. У Шудиковском поменику наводи се насеље Беран, чиме се додатно потврђуке српско порекло града Берана. После 457 година, Беране је ослобођено од турске власти 16.октобра 1912.године и тада је ушло у састав Краљевине Црне Горе. Под командом Авра Цемовића, који се налазио на челу добровољачких јединица и црногорске војске под командом сердара Јанка Вукотића ослобођено је Беране.
У првом поглављу упознајемо се са припремама Васојевића за учешће у балканским ратовима. Прецизно и студиозно писац нам пружа податке о општим историјским догађајима на Балканском полуострву, склапању Балканског савеза и најбитнијим догађајима из Првог балканског рата закључно са одредбама Лондонског мира. Црна Гора је имала укупно 23. 000 војника и 74 артиљеријска оруђа. Имала је два одреда Зетски и Приморски, подељених на осам бригада. Команду над Зетским одредом добио је престолонаследник Данило Петровић а команду над Приморским одредом је преузео председни владе Митар Мартиновић. Посебне јединице чинио је Источни одред у чијем саставу су биле Васојевићка, Дурмиторска и Колашинска бригада. У саставу овог одреда је био и Прекотарски одред и шест устаничких батаљона из околине Берана под командом војводе Лакића Војводића. Источни одред је имао 12.600 војника и 32 топа а команду над овим јединицама је имао сердар Јанко Вукотић. Турске снаге су бројале укупно око 40.000 војника а били су под командом Махмут Хајрет паше са командом у Пећи.
И пре него што је избио рат у пограничним пределима између Црне Горе и Турске стално је долазило до оружаних сукоба. Ту је по речима Горана Коковића нарочито била запажена улога шекуларско – трепачког батаљона, предвођених Милом Кењићем. Истакнуте личности у борбама које су предстојиле Балканским ратовима били су Илија Радосавов Асовић, капетан прве класе. Милисав Милованов Гудовић, капетан у војсци Краљевине Црне Горе. Борбе за ослобођење Берана, Пећи и Скадра били су најважнији догађаји до краја Првог балканског рата.
Описујући јуначке борбе у Првом балканском рату, као и у Другом балканском рату, аутор је приступио попису свих погинулих ратника у ова два догађаја: 1. Што се тиче Андријевачко, плавског, величког, шекуларско – трепачког батаљона у балканским ратовима је погинуло 477 војника и официра, 2.Доњовасојевићка бригада имала је 264 убијена војника и официра 3. 11 Петњичана погинули су као низами у турској војсци.
У другом делу књиге историчар Горан Киковић описује догађаје из Првог светског рата. Веома вешто и руковођен повезивањем догађаја, аутор је објаснио односе Србије и Црне Горе у Првом светском рату. Црногорска војска није била баш добро обучена и дисциплина је недостајала њеним борцима, као и материјалне потешкоће у набавци униформи.Црногорска војска је имала око 35.000 војника од чега је било 29.000 ангажовано порема Аустроугарскиј а 6000 према Албанији. Описујући врло детаљно све борбе црногорске војске у првим годинама рата Киковић је посебно посветио пажњу боју на Гасинцу, боју на граничном подручју према Албанији, продорима у Северену Албанију и заузимању Скадра. Велика немачка офанзива од октобра 1915.године, позната и као фон Макензенова офанзива донела је веома блиску одбрану српско-црногорским јединицама. Васојевићке бригаде су чиниле снажну подршку српским армијама које су биле принуђене да се повлаче према Косову. Борбе око Берана, Мојковца, капитулација црногорске војске и учешће црногорских војника на Солунском фронту су такође догађаји којима се Киковић предано посветио. Коначно и присаједињење Краљевине Црне Горе Краљевини Србији наступило је као логична последица заједничке борбе у ратовима 1912 -1918.године.
Најпотреснији део монографије је Губици Васојевићких бригада у Првом светском рату: 1.Срез андријевачки –Горњовасојевићка бригада – 94 погинулих 2. Велички батаљон -165погинулих 3. Краљски батаљон -120 погинулих 4. Љеворечки батаљон – 263 погинулих 5. Плаво – гусињски батаљон – 350 погинулих 6.Полимски батаљон -208 погинулих , 7. Трепачко –шекуларски батаљон – 179погинулих
Срез Берански –Доњовасојевићка бригада :
1. Берански батаљон – 36 погинулих 2. Будимски батаљон – 134 погинулих 3. Виницко-бучички батаљон – 43 погинулих, 4. Горњо- селски батаљон – погинулих 34 5. Доњоржаначки батаљон – погинулих – 50 6. Лужачки батаљон – 51 погинулих
7. рожајски батаљон – 37.погинулих

Ова књига представља значајан допринос у бољем сагледавању историје Великог рата, посебно у односима Србије и Црне Горе, којима су савремени политичари веома оптерећени без довољно познавања своје прошлости.-закључио је своју бесједу историчар др Драгољуб Даниловић.

Овом приликом је предсједник СНО Васојевића Горан Киковић додијелио је Велике повеље Холмије: Замјенику градочелника Града Караљева Вукману Ракочевићу некадашњем предсједнику Скупштине града Краљева Сретену Јовановићу, Миладину Букумири, члану одбора за изградњу цркве на планини Чемерно која је посвећена војницима Васојевићке бригаде и Ужичке војске, обиљежје које би свједочило о заједничкој борби црногорске и србијанске војске током Првог свјетског рата изнад Краљева. Историчару др Драгољубу Даниловићу и пјеснику Милоју Радовићу.