Пише: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори
Други свјетски рат окончан је званично 9.маја 1945.године. За Титове комунисте још није. Ни седамдесет шест година послије рата одговорни за злочине нијесу приведени правди .А шта се те 1945.године маја и јуна дешавало у Словенији са свим антикомунистима, поготову са четницима-припадницима Југословенске војске у Отаџбини.
Енглези су маја 1945.године предали партизанима око 150 000 људи који су се повлачећи испред Црвене армије и Титових партизана склонили у Аустрију. Послужили су се преваром и обећали четницима- припадницима Југословенске војске у Отаџбини да ће их пребацити у Италију. Од 24.до 31.маја сви су предати Брозовим партизанима изузев оних који су се бјекством спасили.
Занимљива је улога енглеског мјора Вилијама Џонсона који је комунистима изручио четнике- припаднике Југословенске војске у Отаџбини иако им је предходно дао часну официрску ријеч да ће их упутити у Италију. Он је од емисара Ј.Б. Тита добијао по пуну војничку капу злата за сваки вагон предатих четника -припадника Југословенске војске у Отаџбини.
Ту трговину робљем описао је Михаило Лалић,познати комунистички књижевник у свом роману ”Прамен таме”,Београд,1970,стр.11-21,у коме је актерима дао друга имена. Он описује и гдје је трговина утаначена: ”На једној страни логорске ливаде,у вили бечког музичара, партизански комесар Реља Савовић, с црвеним чизмама,преговара о трговини с мајором Симпсоном, комадантом привременог логора избјеглица…”
Лалићу је познато и како су се трговци споразумјели: ”Симпсон и Савовић убрзо се погодише. Енглез ће се постарати за вагоне и нешто што може да их вуче, те да робу довезе и испоручи најближој југословенској станици, у селу Шент Вид. За сваки вагон робе добиће мајор Симпсон пуну војничку капу злата.Злато је узето из скривнице неких одбјеглих Франковаца, али о томе Енглез не зна, није ни питао-по прећутаном џентламенском споразуму остало је на обје стране шкакљивих ствари о којима се не пита и не расправља”,описује Лалић у свом роману.
Када се зна да је Слободан Пенезић -Крцун носио црвене чизме, није тешко открити ко је Савовић. Кроз Шент Вид Вилијам Џонсон је упутио 20 000 људи што значи да је доста скупо продао своју јефтину савјест. А како су Титови партизани поступали са заробљеним четницима- -припадницима Југословенске војске у Отаџбини? Према заробљеницима, нарочито према официрима и виђенијим људима, посебно свештеницима, поступало се крајње сурово и осветнички. Овим тим прије што су барем формално имали наређења да не убијају заробљенике. И ако су наведена наређења о забрани убијања ратних заробљеника изречена 14. и 15.маја 1945.године,она апсолутно нијесу поштована од стране Титових партизана када су у питању биле ликвидације четника -припадника Југословенске војске у Отаџбини.
Партизански мајор Симо Дубајић,који је 25.маја 1945.године поднио рапорт команданту партизана Титу у Љубљани, каже о овом времену следеће:”Ишао сам у вилу код њега да известим шта је тамо било…Ја сам отишао,онда су у мој хотел…дошли у пола ноћи Иван Матија,начелник ОЗНЕ-е за Словенију, Макс Баће,још неки Црногорац, један од Ранковићевих помоћника. Мислим да је то био Јово Капичић…Они су мени рекли да их треба водити у Кочевски Рог и ту побити”’…Упитан да ли је ова наредба морала да стигне од Тита, Дубајић наставља: ”Наравно!Нико такву одлуку није могао донети сем Тита”…
Дана 22.маја 1945.године почело је масовно убијање затвореника-четника -припадника Југословенске војске у Отаџбини из логора у близини Марибора. Заробљеници су убијани у Кочевском Рогу,Похорју,Зиданом Мосту,Шкофјој Локи.У близини Камника убијено је око 6000 црногорских четника – припадника Југословенске војске у Отаџбини.
Пошто су прозване заробљенике најприје силом свлачили до голе коже и затим везали два по два жицом, убацивали су их у камионе покривене шаторима и одводили их у унапријед одређена стратишта, гдје су их дочекали егзекутори. Нарочито су грубо поступали са свештеницима.У јаме су бацали голе људе,а онда отварали пушчану ватру или бацали бомбе.
Партизански командант мајор Симо Дубајић,о томе каже: ”Не, ја нисам присуствовао стрељањима,сједио сам испред једне крчме,примао рапорте и пио бакарну водицу. Био сам мртав пијан и не искључујем могућност да сам баш ја дао наређење да се после тих стрељања баца експлозив, да не би неко случајно изашао напоље из јама”.
Зла судбину многих заробљеника и улога коју је енглеска армија одиграла проузрокујући је тиме нијесу биле у то вријеме познате широј јавности у Енглеској и САД.У Америци се о томе чуло петнаестак година касније,а у Енглеској тек послије четрдесет година.
О масовним ликвидацијама и злочинима за које нико није судски одговарао послије престанка непријатељства и завршетка рата данас говоримо и пишемо углавном на основу сјећања ријетких преживјелих.Енглеска документација открива околности под којим су енглески официри под часном ријечју да ће их одвести у логоре у дубину Италије ове несрећнике предавали титовим партизанима. Наше документације о томе готово нема. Убијање без суда,из некаквог извитопреног порива је злочин који се дуго скривао. О њему су ћутали сви-побједници и побијеђени,у жељи да се све заборави.
Велики српски писац и нобеловац Иво Андрић у својим порукама о овом догађају је записао: ”Никад то неће бити казано,јер онај који то сагледа и преживи,тај занеми,а мртви и онако немогу да говоре. То су ствари које се не казују, него заборављају, јер да се не заборављају, како би се могле понављати”?
