У Великом збјегу који се у Фармацима код Подгорице спремао на велики пут чију трасу готово нико није поуздано знао, налазио се и приличан број људи из Љешанске нахије. Према казивању Благоте П. Вукчевића у фељтону који су објавиле подгоричке “Вијести” (април и мај 2009.) под наднасловом “Свједочанства о страдању црногорских четника и цивила у Словенији 1945. године” “било је укупно мојих племеника од Ситнице до Ставора двије стотине војника”. Од 67 његових братственика, само се дванаест вратило својим кућама. Три његова старија брата, Милутин, Мирко и Бошко заувијек су остали у шумама Похорја, док је он, зато што је имао само осамнаест година, остао жив.

– У Црној Гори је постојала изрека: “Брат брата до јаме, а у јаму неће.” – испричао је Вукчевић, који се са својима најближима нашао у колони која је, како се говорило, кренула да одступи. На несрећу нашег народа, баш се то догодило. Злочини све четири године рата нису посустајали. Праћени жестоком идеолошком пропагандом с обије стране, рушили су све мостове превазилажења крваве братоубилачке борбе.

Благота П. Вукчевић наводи и примјере. Антикомунистичка пропаганда ширила је вијести да су комунисти стријељали 137 Цетињана приликом ослобођења Цетиња, без суда. То је, каже он, било дјелимично тачно. Према сазнањима до којих је касније дошао, убијено је њих 40.

– До нас је такође допрла вијест да су комунисти, без саслушања, стријељали 150 Грбљана који су им се предали, док је касније саопштено да се ради о цифри од 78 – рекао је Вукчевић.

По његовом свједочењу, у ондашњој Подгорици и њеној околини нашло се између 15.000 и 20.000 људи који су ријешили да напусте Црну Гору. Разлога је, као и за сваку важнију одлуку која покреће већи број људи на неку акцију, односно кретање, било више. Вукчевић указује на један који се може назвати преувеличавање чињеница. А пошто се радило о најосјетљивијем питању, о убијању људи, гдје је свака цифра превелика жртва, дакле, посљедице које су из ових прича настале, звале су се: несигурност и страх.

Ближио се крај јесени, у околини Подгорице је постајало све тјесније, било је извјесно да од доласка србијанских четника (око 100.000) у Црну Гору ради отварања “јужног фронта” и прикључивања савезничким снагама нема ништа, а ту је била и наредба о покрету ка Босни, око чијег ауторства ће остати доста непознаница.

Освануло је шесто децембарско јутро, када је формирана најнесретнија колона која ће се крајем Другог свјетског рата кретати Европом.

У дугачкој колони, налазио се цио Национални комитет, који је, по сјећању Предрага Љ. Цемовића, био формиран 19. новембра од “елитних представника Црне Горе, Боке и Старог Раса”. Почасни предсједник је био митрополит црногорско-приморски Јоаникије, предсједник Миљан Радоњић, бивши народни посланик, а секретар новинар Митар Митровић. Чланови су били: Саво Вулетић, бивши министар, Лазар Дамјановић, судија Великог суда, његов колега Вукашин Вукашиновић, Радослав Драговић, бивши државни тужилац, др Никола Јерговић, адвокат, Велимир Јојић, бивши народни посланик, професор Бранко Мустур, др Никола Костић, директор гимназије, Милан Буј, адвокат, Милан Поповић, учитељ, Божидар Томовић, судија Михаило Јовановић, Милан Радовић, хотелијер, Ново Ђукић, судија, Ђукан Анђелић, Душан Поповић, срески начелник, Јаков Вуксановић, судија, Новак Бошковић, начелник Просвјетног одјељења Банске управе, Милош Перовић, учитељ, Милош Брајовић, учитељ, Саво Радоњић, правни референт Хипотекарне банке, др Лука Вукмановић, свештеник, професори Јован Јоветић и Јован Јефтић.

У Команди југословенске војске у отаџбини за Црну Гору, непосредно пред покрет били су: Павле Ђуришић, потпуковник, командант, Блажо Гојнић, потпуковник, замјеник команданта, Симо Мијушковић, начелник Штаба, Јован Радоњић, замјеник начелника Штаба, Ђуро Иветић, командант Приморске бригаде, Владо Пламенац, командант Црмничко-ријечке бригаде, Блажо Јововић, замјеник команданта Приморско-ријечке бригаде, Васо Вукчевић, командант Љешанско-љешкопољско-зетске бригаде, Илија Ивановић, командант Кучко-братоножићке бригаде, Иван Јаничић, командант Вучедолске бригаде, Бећир Томовић, командант Колашинске бригаде, Драгољуб Добрашиновић, командант Беранске бригаде, Владан Шћепановић, командант Бјелопољске бригаде, Милош Марјановић, замјеник команданта Бјелопољске бригаде, Симо Дукановић, командант Никшићке бригаде, Милош Павићевић, командант Острошке бригаде, Алекса Леко Лалић, командант посебне оперативне групе, и Шпиро Стојановић, командант избјегличке колоне у одступању.

У командном саставу важнији официри су били: потпуковник Божо Јоксимовић, мајори Душан Арсовић и Вуксан Цимбаљевић, капетани Душан Вујадиновић, Вук Бећковић, Машан Аџић, Боро Даконовић, Милутин Јеловац, Вељко Томовић, Милутин Букилић, Мића Марјановић, Марко Вучинић, Петар Ђуковић, Леко Шошкић, поручници Александар Дашић и Бранко Булатовић, потпоручник Батрић Јеврић, др Вукота Дедовић, др Милета Бабовић и др Василије Голубовић.

Иако су скромни товари “путника на Запад” били препуни брига због свега што се догодило претходних недеља, али и због стања на ширим просторима Југославије, тих првих часова покрета, било је и наде. Храбриле су путнике приче да се наводно Енглезима саопштава на сваком километру, где се збјег налази, да нема опасности од бомбардовања. То је значило да ће пут колико-толико бити сигуран, а с друге стране Енглези сигурно чекају “тамо далеко”.

ОДСТУПНИЦИ

НИСУ протекла ни два пуна дана, а почело је страданије Великог збега. Одступнике прво нападају партизани, а потом и једна формација Албанаца у којој је било око двије хиљаде војника које су предводили црногорски комунисти. Убрзо потом, 11. и 12. децембра избјегличку колону на потезу Веруша-Јабука-Матешево-Колашин, напада англо-америчка авијација.

– Сваки домаћин код којега смо становали дао нам је храну за пет дана, забиљежио је Стеван Ј. Вучетић. – Војска је реквирирала кроз Зету и Бјелопавлиће око 500 волова. Из складишта Управе монопола у Подгорици достављено је сваком борцу и избјеглици по двије стотине пакетића цигарет-папира и резаног дувана, колико је ко желио да понесе. Подијељени су завоји за ране, док других љекова није било. Поворку је пратило 1.500 натоварених коња и мазги, око 200 сељачких кола и десетак путничких и теретних аутомобила. Кроз мрачну, тиху ноћ колона је одмицала уз Братоножиће. Њени први редови су били већ прешли планину Вјетерник, када су последњи кретали из Дољана, код Подгорице.

(наставиће се)

Аутор: Саво Греговић, “Новости”