Још један отац и син кренули су на безнадни пут наде. Свештеник др Лука Вукмановић, заљубљеник вјере, оличење хришћанског морала, скроман, а широке културе и образовања, како га сјенчи у уводу Лукиних сабраних дјела Павле Кондић, монах Митрополије црногорско-приморске, повео је са собом најстаријег сина Чеда, четрнаестогодишњака. Код куће су с мајком остала млађа дјеца Косара, Никола и Роксанда. Чедо ће преживјети пакао Босне, Хрватске и Словеније, а свештеномученик Лука, којега ће Српска православна црква више деценија касније прогласити за свеца, биће погубљен у Камничкој Бистрици, о чему ће касније бити више ријечи.

Описујући расцјеп и сукоб у људима, “који у суштини има егзистенцијалне, да не кажемо метафизичке посљедице, ријетко гдје тако доживљен као код нас, у нашем народу и на нашем простору”, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у предговору сабраних дјела свештеномученика Луке Вукмановића, наглашава да је “један од изразито карактеристичних примјера таквог расцјепа породица Николе Савићева Вукмановића у Црмници”. “Син Лука”, пише митрополит, “израстао је у угледног хришћанина, свештеника и свештеномученика, а други син Светозар Темпо у великог револуционара, заговорника обезбожене антихришћанске идеологије.”

– Мене је као и цијелу ужу фамилију, пут одвео из црмничког села Подгор, у којему сам рођен, у Скопље гдје је једно вријеме отац, професор, доктор теолошких наука, службовао – прича др Чедо Вукмановић. По повратку из Скопља, преселили смо се на Цетиње, гдје је Лука био професор у гимназији и Богословији. У старој црногорској престоници сам завршио четири разреда ниже гимназије када је отац одлучио да кренемо. Био је убијеђени антикомуниста, али никако и сарадник окупатора, што ће показати каснија истраживања. Плашио се да ће му партизани због његове антикомунистичке дјелатности убити најстаријег сина. Прикључили смо се једној групацији четничко-националистичкој у којој је било између 800 и 900 људи. Стигли смо у Зету јер смо били убијеђени да крећемо преко Албаније за Грчку.

У књизи “Моја породица” много година касније, у којој ће готово двије стотине од укупно 320 страница посветити свом брату Луки, Светозар Темпо Вукмановић настоји да објасни разлоге за Лукино одступање.

– Прве информације сам добио од његове жене, моје снахе Драге. Када сам је запитао да ли су органи наше власти, када су партизани ослободили Цетиње, долазили код њих и тражили Луку ради хапшења, одговорила је: “Није долазио нико”. Одговорила је да, колико зна, није било никаквог притиска на њега. При поласку јој је рекао да мора да се повлачи јер мисли да ће га партизани стријељати као свештеника и свог идеолошког противника. Рекао јој је да мора да поведе најстаријег сина. То је образложио мишљу да би га партизани силом мобилисали и организовали његово убиство “да му се освете”. Казао је жени да се повлачи са митрополитом и свештенством до Подгорице, а онда ће преко Скадра до савезника, па потом на запад. Она га је одвраћала од тога говорећи му да није никога убио, није никога шпијунирао, није помагао окупатору – пише Темпо.

Темпо ће, трагајући за истином о Луки, захтијевати од свог зета Јова Мијача, високог функционера Министарства унутрашњих послова Црне Горе, да прегледа архиву Удбе из тог времена.

– Рекао ми је – пише Темпо – да у архиви нема ништа против Луке, осим што је држао бесједу на сахрани генерала Иличковића којега су 1942. стријељали партизани и том приликом казао да је то обично криминално убиство. Са тим сам се у потпуности слагао, јер стријељање генерала Иличковића и многа друга стријељања, која су партизани починили у Црмници, а и другдје, нису била ништа друго него криминална убиства, која је требало да спријече посљедице које су настале усљед безумне политике руководства комуниста устанком. Руководство је једног дана позвало народ (и он му се одазвао) на оружани устанак, а већ сљедећег или трећег дана издало директиву да је било погрешно ићи на оружани устанак и да народ треба да се врати кућама (практично да се преда окупаторима). У таквим условима било је нормално очекивати да ће се јавити колебање народа у исправност одлуке о оружаном устанку. Још је безумније било сматрати да се може спријечити вал неповјерења у комунисте због терора и оваквих стријељања.

У том накнадном истраживању о Луки, Темпо се обратио двојици својих угледних братственика који су, током рата, живјели и радили на Цетињу. Били су то уважени интелектуалци, доктори историјских и књижевних наука браћа Јован и Саво Вукмановић, професори цетињске гимназије. Јован је неко вријеме, током рата, боравио у цетињском затвору као талац.

– Обавијестили су ме да је Лука био под непрекидном присмотром и сумњом да је “прикривени комуниста”, пише Светозар Вукмановић. – Приговарано му је да је у почетку поздравио оружани тринаестојулски устанак. Истицано је да има брата у врховном руководству партизана, а није му заборављена ни сарадња са комунистима у борби против Конкордата.

Лука Вукмановић, потоњи светитељ Лука Црмнички, дакако није био прикривен ни у чему. Није, наравно, био комуниста него један од најжешћих критичара те идеологије, који је то чинио зналачки и аргументовано. Био је слободар у срцу и у најбољој традицији свога краја, па самим тиме и човјек којему је окупација и Црне Горе и тадашње Југославије, тешко пала.

– Мој отац, иако је кратко живио, био је плодан стваралац и научни радник. Године 1940. на Православном богословском факултету у Београду одбранио је докторску дисертацију Материјалистичко и хришћанско схватање историје. По оцјенама мериторних била је то најбоља критика марксизма изречена од стране једног свештеника Српске православне цркве. Лука није био плашљивац, није желио да се скрива. Бојао се само онога сјутра, које може његовој дјеци донијети много невоља, јер га је четворогодишње искуство учило да не може вјеровати онима који ликвидирају без суђења и доказане кривице. Стога је повео мене на пут, на којему, нажалост, неће умаћи тој пријекој руци новога времена и идеологије у име које су почињена зла – каже Чедо Вукмановић.

ЛОВ НА ЧЕТНИКЕ

У “ограниченој зетској котлини”, према сјећању Уроша Зоњића, положај националних одреда био је све тежи и несигурнији.

– Неизвјесност нас је притискала, готово да смо и ми били спремни да се вратимо кућама, присјећа се тих дана непосредно пред велики покрет који ће услиједити Владо Никлановић. – А онда је код нас сав избезумљен бануо Дано Пеков Ивановић причајући о грозоморном масакру у Старом Бару. Прича о злочину се брзо проширила, па су и остали који су намјеравали да пођу својим домовима, одлучили да крену даље ка Босни. И из других крајева Црне Горе су стизале информације о “лову на четнике”, па је повратак својима био искључен.

У том свеопштем народном азилу, који је тих дана има око 12.000 људи, како пише Урош Зоњић, нашла се и готово цијела старија интелигенција Црне Горе, Боке и дјелова Санџака. Међу њима били су и скоро сви свештеници Црногорско-приморске митрополије са сиједим митрополитом Јоаникијем (Липовцем) на челу.

(наставиће се)

Аутор: Саво Греговић, “Новости”