Болести, глад, исцрпљеност, умор били су стална пратња одступника. Болести су долазиле појединачно, ненајављено, послије и у серијама, како то бива код епидемија и у условима какви су били те јесени и зиме 1944. Једну трагичну причу с почетка босанске голготе, саопштио је у својој књизи “Од Берана до Блајбурга” Милић Ј. Осмајлић, који је пензионисан као просвјетни радник у Беранама. Као двадесетогодишњак, Милић се са својим оцем Јованом и осталима својима, као и бројним племеницима крајем те 1944. године, преко Србије докопао Дрине.

– Негдје око два сата послије подне напали су нас партизани из правца Пљеваља – пише Осмајлић. – Морали смо да напустимо Заборак и околна села. Дуго смо се повлачили, јер смо се кретали по неприступачном терену, преко гудура и вододерина. Путовали смо цијелу ноћ и у саму зору стигли у село Колијевке.

Мјештани су нас примили тешка срца, говорећи нам да су прије неколико дана овуда прошле србијанске четничке јединице, које су недозвољено узимале храну, коју ни за себе нису довољно имали. Али када су чули да смо ми четници војводе Павла Ђуришића, објеручке су нас прихватили. Упитали смо их зашто нас тако радо примише. Одговорише нам да су их четници Павла Ђуришића спасли од усташке каме.

… Тај народ нас је заиста добро дочекао. Распоредили су нас по кућама. Нас Лужане прими једна добра породица, чији домаћин често иђаше у патролирање поред Дрине, према Устипрачи. Ту се задржасмо неколико дана све до доласка у Рудо четничких јединица из Подгорице… Мој отац се налазио у Збјегу, у околини Рудог. Војо, Тодор и браћа Мирко и Милета – Тројо нашли су се са нашима, задржавши се с њима готово читав дан. Са собом по повратку донесоше доста дувана и картица. Дођоше мој отац Јован, Јован и Батрић Башић. Батрић је дошао због свог сина Драгомира који се налазио у Фочанској болници гдје је био оперисан. Након три дана нас неколицина ријешисмо да посјетимо болесног Драгомира. Ишли смо десном обалом Дрине, узводно. Хрвати, који су имали своје куће на тој страни, када су нас запазили, почеше чамцима да прелазе ријеку, мислећи да их нападамо. Када смо стигли наспрам Устиколине, усташе отворише ватру. Ми се склонисмо иза једног брда и ту сачекасмо мрак…

Сјутрадан стигосмо у болницу, гдје лежаше Драгомир. Сала бијаше пуна болесника и рањеника. Пошао сам између кревета разминувши Драгомира. Толико бијаше омршавио да га нијесам препознао. Видијевши ме, он рече:

– Милићу, зар ме не препознајеш?

У Фочи смо се задржали три дана. Са собом поведосмо и Драгомира, натоваривши га на коња кога нам даде Бајо Бабовић. Није могао сам да јаше па смо га придржавали са стране…

Устипрача је велико село, насељено искључиво Србима. Када смо ушли у село Драгомир више не могаше да јаше. Направисмо примитивна носила за њега, па настависмо даље. Како се село налазило на стрмини једва смо са рањеником прошли, уз стално одмарање. У сами освит дана изађосмо на врх села, гдје наложисмо ватру, више због рањеника, него због нас. Поред Драгомира сједио је Михаило, држећи га за руку, да би му олакшао болове које је рањеник јуначки подносио. Након пет минута Драгомир је издахнуо. Настала је мукла тишина. Нико није могао ни ријеч да прозбори, нити да зајеца. Стари Батрић, онако опхрван, поче да лелече за сином.

Мој отац Јован пришао је Батрићу и почео да га тјеши, говорећи му да је он изгубио двојицу синова у једном дану.

– Па ето, Батрићу, још сам жив.

– Немој да ме тјешиш, Јоване Осмајлићу! Ја данас сахрањујем читаву породицу, јер ми је Драгомир био све што сам имао. Од данас ја немам фамилију. Али рад сам, моји Лужани, да ноћас по нашем православном обичају, придворимо Драгомира.

Затим смо пошли преко једне падине гдје нађосмо празну кућу, брвнару над избом. Унијесмо мртваца у једну собу и заложисмо ватру на кућном огњишту. Рајо и Вукајло склепаше сандук од брвана у којег Драгомира положисмо.

Сјутрадан понијесмо умрлога на гробље села Горња Лијеска, које се налази на једном брду, изнад цесте.

Драгомир Башић је један од ријетких страдалника на беспутној траси наде, који је покопан на гробљу. И чији се гроб зна.

У великој колони која је кренула из Подгорице налазили су се још један отац и голобради син. Никола Симов Вујачић с Грахова повео је са собом четрнаестогодишњег Радојицу, који ће преживјети “грдно страданије” и дио личне и опште драме изванредно сликати у књизи интригантног наслова “Безнађе наде”. Вујачићи, с осталим рођацима и пријатељима, видјевши дотада невиђени раскол међу људима, напустили су Грахово пред налетом “црвених правовјерника”. Радојица, чије је “магареће године” и идиличан живот у крају одважних горштака, којима је Херцеговина праколијевка, прекинуо рат и братска мржња, послије шест деценија објаснио је оно што је њих тјерало од родног прага.

– На руководећа мјеста, у мјесне одборе и партизанске јединице, постављани су често људи незнатног угледа у народу. Превртљиви, слаби домаћини, лоши радници. Међу њима је било и мјесних силеџија и бадаваџија, увијек спремних на све само да би се одржали на неком положају или додворили разним комитетима и командама… Осјетнији и окрутнији облици одмазде за све оне који су напуштали комунистички облик револуције или према њему испољавали пасивност, почели су да се радикализују када је Сава Ковачевић, звани Мизара, ојачао свој утицај и у партизанским комитетима и у партизанским јединицама. Интелигентан, храбар, предузимљив, по природи пргав и тврдоглав обично се грубо обрачунавао са људима који су били другачијег мишљења и понашања. Тако се у Грахову, за Савиних дана, повећао број убистава и нестајања виђенијих људи. Убијани су из засједе, испред својих домова, бацани у јаме, називани издајницима, шпијунима и сарадницима окупатора. Извјестан број младих људи, који су прихватили партизанску доктрину и понашање као лични став, наговарани су, па и присиљавани, да у вријеме пријема у СКОЈ или Партију, убију ујака, стрица, оца или неког виђенијег саплеменика као знак оданости комунистичкој идеологији – записао је Радојица Вујачић.

Малом Радојици су се, док је одважно корачао црногорским камењаром, у глави мијешале идиличне слике из срећних дана дјетињства, које су на Грахову смијенили ноћне ликвидације и страх од новог јутра с оним што га је тих децембарских дана окруживало – огромна поворка коју до тада није видио, шатори, камиони, ватре, велики казан…

ВРИСКА ДЕЦЕ

Радојица Вујачић је своје прво ратно ватрено крштење доживио приликом савезничког бомбардовања. – Често су надлијетали колону, митраљирали и бацали бомбе. У ниском лету избацивали су бомбе насумице, тукли и по камионима са ознаком Црвеног крста. Летјела су увис људска тијела, дјелови оружја и опреме, гомиле пијеска и блата. Људи су бјежали тамо-амо. Чула се вриска, посебно дјеце, топот одријешених коња, вика људи – сјећа се Радојица.

Од некада пуног и кршног момка, лијепог и стаситог, остала је само кост и кожа. Пошто смо се растали с Драгомиром, Батрић је стално понављао да му је син готов и да га живог више неће видјети. Ми смо га тјешили да ће ране брзо пребољети, мада смо знали да од тога неће бити ништа.

(наставиће се)

Аутор: Саво Греговић (Новости)