ПРЕОСТАЛИ четници из формација Павла Ђуришића сврстани у три “зеленашке бригаде” (Прва бригада “Вук Мићуновић”, Друга бригада “Бајо Пивљанин” и Трећа бригада “Никац од Ровина”), кренули су ка Зиданом Мосту. Умјесто шајкача војници су добили црногорске капе обавијене платном зелене боје. Нижи командни кадар је углавном остао исти, а команданте бригада је постављао Секула Дрљевић.

По свједочењу Предрага Миша Цемовића, чим су се ослободили усташке контроле убијени су Бошко Аграм, Вукосав Дрљевић и Душан Кривокапић, као и гардиста, извјесни Кршикапа. Готово цијела стварна Секулина снага. Душан Павловић је успио да измакне освети, али је приликом бјекства пао у руке комунистима, који су га стријељали. Секула Дрљевић је успио да се са усташама дочепа Аустрије, али су га убили четници у логору Јуденбург.

У фељтону под насловом “Ход по мукама” посвећеном најстаријем српском политичком емигранту Драгу Кешељевићу, објављеном у листу “Слобода”, Антоније Ђурић поближе описује крај Секуле Дрљевића. Износећи Кешељевићеву исповијест, Ђурић наводи:

“…Још док смо били у логору у Еболију допрла је до нас радосна вест да је убијен Секула Дрљевић. За нас Србе из Црне Горе и Херцеговине већег изрода од Секуле Дрљевића није било. Као црногорски сепаратиста мрзео је српски народ па је све чинио да га омаловажи и оптужи на сваком кораку…

…Дрљевић је највећи кривац за смрт војводе Павла Ђуришића и његових сабораца који су живи спаљени у јасеновачком логору. Зна се да се, још као посланик Скупштине Краљевине Југославије, заклео да никад неће ногом стати на српско тле! Његова мржња је била фанатична.

…Како је време пролазило, тако смо и сазнавали појединости о убиству Секуле Дрљевића и његове жене. Учинили су то Војин Џоган и Васо Јанић, први је из Пљеваља, други из Грахова – Срби из Црне Горе којима су била позната сва Дрљевићева недела.

И Џоган и Јанић били су млади људи, испод тридесет година, али су се прославили у јуначким борбама.

…Васо Јанић и ја били смо у Вучедолској бригади – били смо у многим борбама, он је, признајем, био храбрији од мене, био је бомбаш без премца.

И њему су црногорски комунисти побили део фамилије, па није био од оних који су спремни да праштају злочине. Није, наравно, кидисао на нејаке, штедео је жене и децу крвника, али је у борбама гађао у чело.

…Када се обрео у Еболију, био је некако тајанствен. Крио је неко време и од мене шта су Војин Џоган и он урадили у Јуденбургу, у Аустрији, почетком новембра 1945. године. Једне вечери, када смо се осамили, рече да има нешто важно да ми каже, нешто што ће ме обрадовати. Изазвао је тиме моје нестрпљење и радозналост. Питао сам се: Боже, шта ли то Васо Јанић, мој саборац, из исте четничке бригаде, крије од мене?

…Војин Џоган и ја убили смо Секулу Дрљевића… Нисам сумњао, загрлио сам га и честитао. Јанић ми рече да су истовремено убили и Секулину жену. Е сад, да ме убијеш, не могу да се сетим да ли су их убили у неком стану или у болници. Не питај ме, рече, како смо дошли до америчких униформи и како смо се из америчке базе пребацили у Јуденбург. Знам само да су око те зграде били Павелићеви људи као стражари – чували су свог сарадника Дрљевића. Стражари, видевши нас у америчким униформама, са ознакама официра, нису смели ништа да нас питају, мада смо ми били спремни и да њих смакнемо…

…Никада Јанића нисам питао како су то обавили – ватреним оружјем, или… Памтим још да ми је рекао како су покупили Дрљевићеву архиву и како су их усташки стражари на излазу поздравили. Енглези и Американци се нису овим поводом оглашавали.”

Нешто другачије, о крају Душана Павловића, говори Милић Осмајлић.

– Почетком маја, послије усиљеног марша преко Хрватске, прешли смо хрватско-словеначку границу и дубље ушли у територију Словеније. Тада опет постадосмо четници ђенерала Драже Михаиловића. Наиме, по преласку границе приступило се ликвидацији официрског зеленашког кадра Секуле Дрљевића. Лично сам гледао када је командант бригаде “Никац од Ровина” Душан Павловић, некада официр војводе Павла, на коњу дошао међу нас. Није ни слутио што ће да га снађе. Пришао му је младић Боро Трифуновић, звани Американац, и извадивши пиштољ испалио је у Павловића читав шаржер, убивши га на лицу мјеста. На нашим главама су се послије Павловићевог убиства поново нашле шајкаче и шубаре с кокардама. Тако смо као четници кренули за Зидани Мост – биљежи Осмајлић.

– Били смо негдје код Окучана, када смо сазнали за свирепу ликвидацију Ђуришића и његовог команадног кадра – присјећа се Владо Никлановић најтежих дана у свом животу. – Био је то дефинитивно почетак краја Великог збјега који је послије пет мјесеци крвавог лутања стигао у непознате крајеве. Људи су били обезглављени, препуштени самима себи. У Окучанима језива слика: усташе су све биле спалиле, побиле Србе. На све стране лешеви. У таквом неорганизованом и морално тешком стању због губитка командног кадра и неизвјесности које су чекале, наставили смо пут даље и око 5. и 6. маја обрели се испред Карловца. Знајући да усташе намјеравају да нас нападну, усиљеним маршом смо 6. маја у први мрак напустили Карловац и преко Жумберске горе, сјеверно од Јастребарског прешли границу и ушли у Словенију. Преко Кршког стигли смо деветог маја на Зидани Мост. Бивало нас је све мање.

Према Зиданом Мосту су се повлачили поражени Њемци, усташе, домобрани… Млађани Радојица Вујачић, који је са својим оцем прешао “заобилазни” пут преко Сарајева, сусрео се поново с црногорским избјеглицама код мјеста чудног имена – Генералски Стол. Било је то негдје око Дуге Ресе.

– Сазнајемо да је ту само дио наше јединице и избјеглица, да је са нама и доста људи из других црногорских јединица, да има и Херцеговаца и Босанаца, јер су околности довеле до растурања, заостајања појединаца и група. Извјесно је да је дисциплина била знатно попустила јер су дуготрајна пјешачења, умор, глад, страх и неизвјесност ломили људе, обесхрабривали их, отупљивали чула, крунили храброст и прегалаштво и често доводили до изгубљености, очаја и равнодушности – записао је Вујачић.

У његовом сјећању стоји да су територију Хрватске брзо прешли из предострожности, за коју је било више разлога. Један од главних је био страх од опкољавања од стране усташа који су надирали у истом правцу.

ОБРАЧУН

Један крвави, дакако не и први, црногорско-црногорски обрачун завршен је у Хрватској. Они, који су наставили пут ка Словенији, нису тада ни слутили да ће услиједити нови, најтежи и најкрвавији за само коју недјељу, тог промјенљивог прољећа посљедње године Другог свјетског рата.

(Наставиће се)

Аутор: Саво Греговић, “Новости”