БОРИВОЈЕ М. Карапанџић усвојој књизи “Југословенско крваво прољеће 1945” пише да су четници, настојећи да што прије остваре контакт са савезницима, написали писмо, мастилом, ћирилицом, на коцкастом трговачком папиру, адресовано на савезничког команданта (аутор му не наводи име) у Корушкој. У њему је писало:

“Југословенска војска у отаџбини из Црне Горе, Боке и Старог Раса обраћа се савезничком команданту са молбом да нас прихвати и пружи политички азил до нашег поновног повратка у домовину. Нама се у борби против окупатора, наметнула и борба против комуниста. Једва чекамо да дође дан када ћемо заједно са нашим савезницима наставити борбу против комунистичких банди.”

Писмо које је донијела млада дјевојка, обраћајући се на француском језику, завршило је у рукама Милана Басте, комесара 51. војвођанске дивизије. Баста у својој књизи “Агонија и слом НДХ” пише како је потом посјетио четнички штаб и како му је Ристо Јојић, пошто је видио да од Енглеза нема ни трага, саопштио: “Ми смо коначно изгубили рат. Рат су добили наши противници и нама не преостаје ништа друго, него да се предамо новој југословенској армији.”

Да ли је то Јојић рекао баш тако и само у своје име, можда у договору с најужим четничким руководством, или у тренутку безнађа, тешко је рећи. Истина је да ће се то догодити, али је највећи број избјеглих вјеровао да ће савезници интервенисати и да неће бити ни добровољне предаје партизанима, нити изручивања од стране савезника Титовој војсци. А што се тиче Енглеза, њих је и те како било тих дана у Аустрији, што ће показати наредне странице.

Питањем југословенских избјеглица тог прољећа у Аустрији, бавио се, веома озбиљно, Николај Толстој. Праунук братанца славног писца Лава Николајевича Толстоја, пошто је његов отац напустио Русију, родио се 1935. године у енглеској грофовији Кент. Гроф Николај, који је студирао историјске науке у Енглеској и Ирској, у својим књигама се, наиме, бавио невиним жртвама Другог свјетског рата. “Министар и покољи” је до сада најцјеловитија историја догађаја из маја 1945. који су се одиграли у тадашњој Британској окупационој зони у Аустрији и завршили страдањем големог броја козачких, хрватских, словеначких, српских и црногорских ратних заробљеника и цивила код Блајбурга и у јамама Кочевског Рога. Како сам истиче у својој књизи, Николај Толстој је 1989. године од стране једног енглеског суда, осуђен на новчану казну од милион и по фунти зато што је објавио памфлет “Ратни злочини и управа школе Винчестер”. У њему сам, каже Толстој, оптужио лорда Алдингтона да је учествовао у крупноме ратном злочину. Као бригадир Тоби Лоу, он је у мају 1945. био начелник штаба генерала Китлија у Корушкој. Тада су британске снаге “Стаљину и Титу изручиле десетине хиљада козачких, словеначких, хрватских, српских и црногорских ратних заробљеника и избјеглица које су тиме, како је то антиципирао, осуђени на ропство, мучење и вјероватно смрт, а за то је одговоран министар Харолд Макмилан”.

Суочен с новчаном пропашћу, али не одустајући од настојања да докаже истинитост свога виђења трагичних збивања, гроф Толстој је у међувремену прикупио нове доказе и свједочанства и укључио их у књигу “Министар и покољи”.

У поглављу о предаји Југословена, Толстој објашњава да је Тито средином маја над границом Корушке и Словеније успоставио контролу, довољну да се спријечи било какав већи упад на територију Аустрије под британским надзором. Заповједник бригаде Скот је мјешавином обмане и силе спријечио паничан бијег великог дијела хрватског становништва у Блајбургу. Готово четврт милиона Хрвата враћено је преко Драве и “препуштено на милост и немилост Титу. Комунистичке су се трупе и њихова политичка полиција припремале да почине покоље ужасније од свих грозота што су се збиле за четири године рата и окупације”.

– Ако су мислили да су на сигурном – пише Толстој и за избјегле с територије Црне Горе, дијелова Србије, Босне и Херцеговине – убрзо су били разувјерени. Онога дана када је заповједник Скот у Блајбургу вратио главнину Хрвата, заповједник Лоу у команди корпуса (ријеч је о Петом британском корпусу) сложио се с партизанским пуковником Хочеваром да ће “ухватити, разоружати, затворити у логор, а потом вратити у Југославију све оне који побјегну у Аустрију”. Толстој, елаборирајући тему да ли је или није требало да дође до изручења избјеглица каже да је “13. маја сам Китли у пратњи неколицине потчињених објаснио Макмилану у да је велики број предатих Југословена био састављен од жена и дјеце… који панично бјеже у ово подручје пред Југословенима који надиру. Било је ту, каже он, хришћана, вјерника, конзервативаца у политици и других који су из разних разлога били несклони револуционарном комунизму и који су због тога проглашени фашистима и нацистима.

– Хрвати су по много чему били посебан случај. Хрватска је била њемачки савезник током цијелог рата и њена је војска служила осовинским силама. Усташе су посебно у вријеме своје такозване независности починиле ужасне злочине над Србима. Исправно или не,чињеница је да су многим припадницима британских снага несрећни Хрвати били мање симпатични од Срба и Словенаца. Осим тога, извјесно је да је покушај бијега великог броја Хрвата у Аустрију друге и треће недјеље маја 1945. био таквих размјера да британске војне власти нису могле размишљати о њиховом прихватању.

Наредба генерала Робертсона издата 14. маја којом се захтијева да се “сви заробљеници југословенског држављанства који су служили њемачким снагама” морају изручити Југословенима, била је, чини се, директан одговор на ту неподношљиву миграцију. Наредба се у начелу, ако не и искључиво, односила на Хрвате и увјерила је Александера Кирка да се репатријација односила на све “с изузетком четника.”

Услиједила је 17. маја, како наводи Толстој, Александерова наредба генералу Макрију којом је од њега затражио евакуацију “четника и дисидентских Југословена” у Италију.

Но, ствари ће, ускоро кренути сасвим другачијим током. И путевима.

Толстој наводи запис Најџела Николсона: “Као што цијели свијет зна, Тито се договорио (с Британцима, примједба С. Г.) да 21. маја повуче своје партизане из Корушке… Наш допринос споразуму (настао је након преговора који су 19. маја вођени у Клагенфурту између генерала Китлија и партизанског пуковника Ивановића) била је одлука да Титу изручимо све југословенске заробљенике у нашим рукама, који му нису били склони.”

БЕКСТВО

Неизвјесност, понајгора од свих мука, стигла је са сазнањем да би тек требало да путују тамо гдје нема комуниста, гдје се живи углавном срећно, како су вјеровали. Појединци, не могавши да издрже то проклето добовање у глави које се састојало од свега неколико ријечи: – Хоће ли нас, збиља, вратити у Југославију? – почели су да бјеже. Огромна већина је, пак, чекала на транспорт према савезницима.
Око самих избјеглица на подручју Аустрије, према писању грофа Толстоја, било је тих мајских дана доста недоумица. Неке индиције упућивале су на закључак да ће се избјеглице из Црне Горе, Србије и Босне извући, да ће прећи италијанску границу.

(Наставиће се)

Аутор: Саво Греговић, “Новости”