ТОГ 16. јуна, којега су у долини Камничке Бистрице бојили сунце, сјета и отмено достојанство преживјелих и потомака убијених, надахнуто је бесједио академик Матија Бећковић.

“Дошао сам на ово свето место као син свога оца и изасланик престолонаследника Александра, чијем је оцу, краљу Петру Другом била заклета она војска чији је официр био мој отац, а овде јој је последња од безброј масовних гробница.

Дошао сам због оног због чега се долази на гробље, да кажем оно што се на гробљу говори. Али први долазак сина на гроб оца, од кога је старији већ тридесет година, призор је који се ни у наше време не виђа тако често. А невидљива костурница, похођена и неокађена ни онда кад је напуњена пре 60 година, није гроб као сваки други. Дошао сам да баш на овом месту изговорим и своју песму Безгробна војска:

Од Подгорице до Нове Горице,

Од Андријевице па до Радовољице,

Од јужног приморја до у

врх Похорја,

Од Љешкопоља до Либушког поља,

И од Мојковца до иза Целовца,

Правцем: Бијело Поље – Пријепоље

– Лијевче Поље – Босанска

Градишка,

Преко Зеленгоре и Калиновика,

Босанском Голготом

до леда Камника,

И од Требиња, Гацка, Невесиња,

До Дравограда, Цеља и Ветриња,

И од Острога до Кочевског Рога,

И од Везировог до Зиданог Моста,

Несахрањена једна војска оста.

Откад је војни, воинства и робља,

Једино та војска остаде без гробља.

Онај што их поби ни

праве ни криве,

Више их мрзи мртве него живе.

И већ бих могао да завршим овај говор и погнем главу, да овде леже само војници који су се повлачили на запад ка свом краљу и савезницима, а савезници их разоружали и као ратне заробљенике предали онима који су их на лицу места побили. Али с њима су били и цивили, жене и мушкарци различитих узраста, од високих интелектуалаца до чобана, професора и ђака, писаца и сељака.

Хвала властима Словеније које су дозволиле да се данас поклонимо сенима и расутим костима својих најмилијих, који су несклопљених очију и отворених уста заувек остали у овој земљи. Да није поражен комунизам, ни 60 година после победе над фашизмом не 6и било довољно да се оконча њихово посмртно мучеништво. Они нису били брисани из живих, него из мртвих како би се поништило њихово постојање. И зато они данас не траже ништа више него право на смрт и ничег нису жељнији него гробног мира. Зато нека нам се опрости ако заплачемо јаче и кажемо реч више. Њихово јавно спомињање и оплакивање било је до јуче тешко кривично дело.

Доносимо им плачеве мајки и удовица које су живеле за дан који нису дочекале, а целог живота су понављале: ‘Да знадох где му је гроб, као да би се вратио жив.’ Чуло се да је земља дисала тамо где су побијени, да је највише оно дрвеће у Словенији које је никло из њиховог меса и костију и да у крошњама тог дрвећа хује њихове неутешене душе. Многе мајке су имале само једну жељу – да за те душе по словеначким висовима проспу стотине хиљада свећа не би ли се смириле и утешиле.

У ове дане пре шездесет година овде смрт није нашла само једна него многе војске. Оне су се бориле под различитим знамењима, а свима је пресудила једна рука и тако их под земљом помирила и збратимила. Други народи су одавно подигли светилишта својим мученицима, а Србима се отаџбина тек недавно смиловала и окренула прву страницу те најдуже читуље у крвљу запечаћеној књизи.

Тужни зборе! У овом историјском чину нисам узео реч само као син свога оца већ и као син свих очева који остају без гроба у свим временима. Зато се и ова реч тиче свих војски, а не само војске краља Петра Другог. Реч речена у њихово име може бити само она коју су под земљом смишљали деценијама и коју би рекли када би устали. Та реч испаћена и плаћена најскупљом ценом може бити само блага реч мира и разумевања. Реч која се не свети и не суди јер је истина да варварство почиње чим жртве узму правду у своје руке. Гроб нема страна. И ова служба била би оскрнављена кад не би била у служби помирења. Само тако ниједна жртва неће бити узалудна. Само тако бићемо достојни њиховог мучеништва, а свака кост може постати златна спона међу људима и народима.

Мир пепелу незнаних јунака и знаних мученика! Слава нашој непрежаљеној браћи и очевима.”

Др Чедо Вукмановић, захваљући се у име Удружења “Открићемо истину” свима који су “потегли” на овај дуги пут великог дуга, часним оцима обије митрополије и домаћинима Словенцима, на заједничком ручку у Камнику, подсјетио је “оне које знају и казао онима који нису имали прилике да чују” на технологију убијања у те зле, првопоратне дане 1945.

“Данима су”, рекао је, “камиони превозили несрећнике, везане међусобно жицама. Падали су главачке, ломили руке и ноге, а њихови мучитељи су их гурали до краја онога платоа, на којему смо данас одржали парастос. Довозили су их из разних сабирних центара, из подрума, фабричких хала, биоскопа. Убијани су, у тим шумовитим предјелима, и најчешће нису сахрањивани. Егзекутори су кидали борове гране и њима их покривали, а онда су их дивље звијери недјељама и мјесецима разносиле. Смрад се ширио камничком долином тих дана, па су се мјештани селили одавде. Код Кочевја, у Крену хиљаде њих је бачено у огромну јаму површине 200 са 200 метара. Немам, вјерујте храбрости, да причам о томе.”

Послије “опијела помирења”, како су новине назвале јунско окупљање и достојанствени парастос, који је прошао без “најављене” буке “осветника”, клима се почела мијењати и у Црној Гори. Сада се много слободније говорило у словеначким гробницама, о убијенима и онима који су их трајно “настанили” далеко од прадједовских огњишта. Објављени су и фељтони, појединачна свједочанства, интервјуи, изјаве и коментари слободних интелектуалаца, историчара и публициста. Снажан тон давала су словеначка истраживања у континуитету, која су резултирала откривањем нових јама безданица. Званична власт се, међутим, и даље није оглашавала. Удружење “Открићемо истину”, иако га предводе ветерани, добило је нови вјетар у једра, одлучно да спроведе у дјело своје циљеве и програмске задатке. Услиједио је маја 2009. још један пут у Словенију вођства Удружења ради сакупљања најсвјежијих података о старим и новим гробницама, али и ради добијања одговора на једно од кључних питања: Ко је и зашто повео словеначко “крваво коло”?

АЛБАНСКА И БОСАНСКА ГОЛГОТА

АКАДЕМИК Матија Бећковић, на помену страдалницима из Великог збјега, од Зиданог моста до Кочевског рога, поред осталог, рекао је:

“Од свог народа до смрти се нису одвајали свештеници Црногорско-приморске митрополије, са митрополитом на челу, свештеномучеником Јоаникијем, чији празник славимо у сутрашњи дан. Голготи преко Албаније придружила се голгота преко Босне, Хрватске и Словеније, која је окончана једним од највећих злочина Другог светског рата и новије историје.”

Крај

Аутор. Саво Греговић, “Новости”