Пише: Саво Греговић

Пут смрти антикомуниста из Црне Горе, Боке и Санџака, скоро шест деценија је био табу тема. Шира јавност је опет посредством “Новости” нешто више сазнала о “словеначком крвавом пролећу 1945” тек пре две године. Повод за то била је промоција сабраних дела др Луке Вукмановића, у његовом родном селу Утрг у Црмници, одржана августа 2002. године. О стваралаштву овог мудрог човека, који је усмрћен код Камника у 38. години, сабраном на 1.060 страница говорили су том приликом митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић, академик Владо Стругар и други. Претходно је Луку српски патријарх Павле, односно Синод СПЦ, прогласио за свеца и уврстио у црквени календар новомученика Православне цркве.

– Сабрана дела мог оца, поред осветљавања његове занимљиве личности, интелектуализма и хришћанске верности, су помогла да се расветле и неке тамније странице наше историје. Појединачне, али и колективне судбине оних који нису волели комунизам. Једноставно од тада се почело више причати о крвавом мају у Словенији 1945. – каже др Чедо Вукмановић, син свестеномученика Луке.

Лука Вукмановић био је плодан писац. Имао је широку сферу интересовања, писао научне и филозофске расправе, проучавао религију код старих Грка, студирао уметност, грађевине, храмове, гробове древне Грчке, не слутећи да ће његов гроб остати тајна. Дуго и дуго. Бавио се и питањима етике, посебно у нашој народној поезији.

Теолошки факултет је завршио у Београду и докторирао 1940. године. Дисертација која је штампана у првом тому његових дела носи назив “Материјалистичко и хришћанско схватање историје”. Радио је као свештеник, професор Цетињске богословије, а после сукоба са српским патријархом Гаврилом Дожићем око “конкордата” (Вукмановић је био против тог споразума) извесно време је провео у Скопљу као професор веронауке у тамошњој гимназији.

– Мој отац је био убеђени антикомуниста. Сматрао је, наиме, да је комунизам највећа опасност за православну цркву, па је јавно иступао против, говорећи на скуповима, дајући изјаве за радио, пишући у новинама. Осећао се Србином, српским националистом, Југословеном. Није био издајник и тај жиг му је као и многима с којима је био на том “путу смрти” неправедно утиснут. Никада није сарађивао с окупатором, истиче његов син.

По речима др Чеда Вукмановића, угледног лекара, данас пензионера, који је и сам прошао босанско-хрватско-словеначку голготу, Лука је са симпатијама гледао на Тринаестојулски устанак у Црној Гори. Но, међу првима је јавно осудио и жигосао такозвана “лева скретања” и убиства људи у Црмници. Због тога је одлучио да напусти Црмницу и врати се на Цетиње где је радио све до новембра 1944, када ће поћи на пут без повратка.

Црногорски раскол, настао током другог светског рата, који ће кулминирати баш на тлу Словеније, маја 1945, се најбоље и види на примеру породице Николе Вукмановића. Један његов син о којему се готово све зна израстао је у великог револуционара, заговорника антихришћанске религије, који ће доћи у сам врх власти послератне Југославије, други, др Лука је био убеђени антикомуниста. Марија Вукмановић, рођена Пејовић, мајка Светозара и Луке, предосетила је зло, још пре него се оно догодило.

– Шта ће бити с тобом ако Лукини победе – питала је током рата Светозара.
– Зна се – одговорио је Темпо.
– А ако ви победите, питала је даље мајка.
– Опет се зна – одговорио је син, што је она добро разумела и ударајући се шакама у прса. – Како год узмеш, мајци је куку!
– Темпо, који је после рата и те како бринуо о Лукиној деци, помогао наше школовање, дуго је боловао смрт брата. Жалио је веома што Луку није потражио током рата. И што је прихватио мишљење једног блиског рођака којег је срео у Барију 1944. године, који му је рекао када га је питао за брата, да је он издајник – прича нам Чедо Вукмановић.

Сам Темпо је према једном сведочењу које је забележио др Амфилохије приликом њиховог сусрета на Цетињу 1990. године рекао: – Мој брат Лука је био паметнији од мене. Он ме је и школовао, пола своје свестеничке плате је користио за своју породицу, а пола је мени слао за студије. Када сам дипломирао права рекао ми је: “Светозаре, сада имаш диплому, нађи посао и ради”. А ја млад, занет идејом, нисам га много слушао.

Да га је Лукина смрт погодила, па и прогањала, говори и податак да је свом брату у својој књизи “Моја породица” посветио готово 200 страна. Др Чедо, којега је Темпо и више сматрао млађим братом него синовцем, и он, стриц, дуго су заједно трагали за истином о томе ко је наредио ликвидацију антикомуниста који су се у великом броју нашли на територији Словеније маја пре педесет и девет година.

– Темпо је имао доста пријатеља на важним местима и када је напустио Тита. Дуго смо причали о словеначком покољу, знао је за првобитну амнестију коју је Тито изрекао, а која је порекнута. Онда је дошао до непобитних података – било је то веома касно, када је већ био стар – да је одлуку о ликвидацији без суђења, издао сам врх КПЈ. У Љубљани су се тих дана маја налазили Едвард Кардељ и Александар Ранковић. Позвали су Тита и Милована Ђиласа и после кратког већања је донета одлука да се побију они који су одступили, изузев голобрадих дечака којима су попунили партизанске редове – открио нам је др Чедо Вукмановић.

(Наставиће се)