Пише: Саво Греговић
У шумама око Камника, гомилали су се војници, свештеници, цивили из црногорско-бокељско-санџачког збега. Према проценама браће Влада и Душана Никлановића, који су се ту насли са још двојицом своје браће Митром и Томом, ту је било око 3.000 избеглих. Заједно са осталим свештеницима из Црне Горе били су и др Лука Вукмановић, брат револуционара Темпа и његов 14-годишњи син Чедо. Логоровање је потрајало који дан, словеначки партизани су били коректни према избеглима, такође и мештани. Одлазили су по храну у околна села.
– Док смо ту боравили стигла је обавест да је Тито аболирао све и да они који нису окрвавили руке ускоро крећу кућама – прича данас др Чедо Вукмановић. – А таквих је било највише. Између 14. и 15. маја у Камник су стигли црногорски партизани, који су оцигледно позвани да “среде ствари са избеглим земљацима”. Били су то војници Пете пролетерске, Седме омладинске и Девете ударне. Сви из састава Треће дивизије којом је командовао Саво БуриЋ.
– Направили су зид око нас, од војника наравно, ни птица није могла проћи – сећа се Чедо Вукмановић. – Сви смо се већ били предали, јер је било извесно да од сусрета са Енгезима нема ништа. Извршили су попис, свако је казао име, дан, годину и место рођења.
А онда је почела прозивка. У првој групи је било око 70, махом свештеници. Међу њима је био и др Лука Вукмановић. Везали су их жицом и одвели. Марко Ђуровић, из Трећег батаљона Пете пролетерске, наредио је свом куриру да у штаб доведе Чеда Вукмановића. Пошто је чуо рафале, Чедо је знао да му је отац ликвидиран. Када су тражили добровољце да “сахране оне” он се јавио, како би макер запамтио гроб очев. Но, нису му дали.
– Дуго се у јавности спекулисало да је мој стриц Темпо, када су га наводно питали шта да раде с Луком, рекао “што и са осталима” – вели др Чедо Вукмановић. – Темпо није ни знао где је Лука, тек је после сазнао шта се догађало тих дана.
На списку међу првима који су ликвидирани су имена 68 свештеника из Црне Горе. Међу њима није био митрополит Јоаникије Липовац, који је прошао крвави пут преко Црне Горе, Босне и Хрватске до Словеније. Он је, међутим, издвојен и депортован за Београд, на саслушање. После тога је спроведен прво у Младеновац, онда у Аранђеловац.
Како наводи у својој књизи “Злочин без казне” Драган Барјактаревић на његовој ликвидацији је посебно инсистирао Пеко Дапчевић. Као извршитељи и егзекутори помињу се у истој књизи Владимир Роловић и Василије – Циле Ковачевић. Детаљи су ипак непознати. Зна се само да је митрополит црногорско-приморски убијен средином маја 1945, у једном потоку под Букуљом, код Аранђеловца, а гроб му се ни дан данас не зна. Барјактаревић наводи да су Дапчевић и Роловић у Цетињски манастир донели оштечену панагију митрополита Јоаникија. Овај аутор наводи да је током рата црногорски митрополит спасао од Италијана више од 400 глава и да му је једини грех био тај што је био огорчени антикомуниста.
На стрелишту код Камника нашла су се и четворица браће Никлановић из Паштровића.
– Било је изгледа одлучено да се не убијају они који су имали мање од 20 година. Прозвали су Митра, Тома и мене. Ја сам имао 21, они су били старији. Само је Душан имао мање од 20. Био сам се помирио да гинемо сва тројица. У једном тренутку ми је брат Томо наредио: Владо иди код Душана, он је мали, изгубиће се. Пошао сам махинално, не размишљајући. Зачудо нису ме вратили и тако сам остао жив. Групу у којој је било тек стотињак нас “испод година” одвели су на један брежуљак, где смо чули рафале.
Убијена су моја браћа, и многи други, који су били криви само зато што нису волели комунизам. Без икакве провере, без суђења. Међу егзекуторима сам видео и своје Паштровиће са високим партизанским чиновима. Био је ту и један рођак нашег ујака. Ни прстом није мрднуо. Брат Душан и ја смо и данас уверени да је он један од сукриваца за масакр – сећа се Владо Никлановић.
Преживели, готово голобради момчићи, распоређени су у партизанске јединице. Владо и Душан су неко време боравили на подручју Хрватске. Иако је рат био завршен. А онда су стигли до својих кућа. Као и други, из осталих група, који су били млађи од 20 година. Невелик број. Владо је неко време радио у Будви, а онда је шездесетих година кренуо за Америку у којој ће провести пуне 34 године. Вратио се 2000. Душан је у Будви формирао породицу. Обојица су све ове године имали голему жељу да пронађу гроб своје браће. И гробове осталих с којима су прошли пакао Босне и Хрватске. И управо захваљујући добрим делом и њима двојици шира јавност ће сазнати за 16 већ обележених масовних гробница у Камничкој долини.
Масовна стрељања на подручју Камника су уследила између 18. и 20. маја. Рафали су се чули и наредних дана, да би пушке утихнуле тек крајем маја. Крваво југословенско пролеће је окончано. Остале су јаме око Камника, Зиданог Моста, Кочевја, Трбовља, Клагенфурта, Похорја и Марибора, реке Соче, Радовољице, Шкофје Локе… Словенци су увелико кренули у њихову идентификацију. Потребна је помоћ из других крајева, пре свега из Црне Горе, како би сви гробови били откривени. Обележени. Како би они који су изгубили своје најближе могли да на њиховим гробницама запале свеће.
(Натавиће се)
