Пише: Саво Греговић

Невоља за невољом је погађала збег несрећника. Сутрадан, након помора болесника од тифуса, у Штаб војводе Ђуришића стигли су незвани гости. Била је то делегација, показаће се ускоро великог непријатеља српског народа, црногорског усташе, др Секуле Дрљевића. Његови чауши су дошли да са Ђуришићем “попуше лулу мира” и изразе добру вољу поглавника Анта Павелића.

У непосредној близини војводе Ђуришића нашао се Стеван Ј. Вучетић, који је овако забележио:

– Секула Дрљевић је добро познавао положај у којем смо се налазили и тежио је да нас повуче у срце Хрватске и помоћу усташа тамо зароби. Можда је у својој старачкој фантазији веровао да ће нас моћи преваспитати за циљеве своје независне Црне Горе.
Дрљевићеви поклисари су тада саопштили да је Павелић спреман да прими и збрине рањенике, болеснике и избеглице, а да четничку војску пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста. Уследила је заједничка седница Централног и Покрајинског националног комитета где је решено да се понуда Павелића и Дрљевића привидно прими, да се пребацивање рањеника, болесних и избеглица обезбеди, а да се војска способна за борбу упути на правац река Врбас – Лијевач поље – Козара и да се планинским тереном пробија до Словеније и дође у састав тамошњих четничких снага. Овакво решење одобрио је и ђенерал Дража Михаиловић и споразум је сачињен.

Пребацивање рањеника, болесника и избеглица преко реке Босне, почело је 5. марта. Жалосна поворка “какву свет до тада није видео” упућена је на правац Дервента – Босански Брод. На дугачком путу до Дугог Села, пред Загребом, колона се кретала мало сељачким колима, више пешице. Гладни, без лекова, без било какве помоћи. Народ који су сретали по селима их се клонио као да су губавци. Сваки километер је био обележен с понеким мртвим. Од око 8.000 људи, жена и деце, готово половина није стигла у Дуго Село. Преживели су смештени у бараке, импровизоване болнице, без права да се крећу било куда. Партизани су их пронашли и одмах по капитулацији Немачке и највећи број је убијен ту. Неки су прогнани да им “суде народни судови”.
Остатак, војнички део збега, почео је да прелази реку Босну, пет дана после, пошто су били уверени да су рањени, болесни и нејач на безбедном. Кренули су у Лијевач поље како би се дочепали планине Козаре. До Врбаса је колону пратио Дража Михаиловић, који је на растанку одржао охрабрујући говор. Са нешто својих људи ђенерал се вратио ка реци Босни и даље натраг. Са војводом Ђуришићем  су пут наставили Драгиша Васић, пуковници Захарије Остојић, Лука Балетић, Мирко Лалатовић, Ђуро Поповић, потпуковник Павле Новаковић, војвода Петар Бацовић и други.

Велика подвала Секуле Дрљевића је ускоро избила на видело. Јаке усташке снаге надирале су од Бањалуке и Босанске Градишке. Партизани су опазили кретање четника, па су се спустили са Козаре. Отпочела је очајна борба на два фронта код Лијевач поља. У тродневним борбама изгинуло је око две стотине четника, а рањено око три стотине. Усташе су затражиле примирје које је прихваћено одмах. По “споразуму” збег је требало да буде смештен у посебни бивак у околини Старе и Нове Градишке и колона је поново кренула, а Ђуришић је са пратњом остао на даљим преговорима са Дрљевићем и усташким часницима. Главнина збега још није била ни размештена у биваку када су на Сави приметили лађу која се кретала узводно ка Загребу под јаком стражом. На њој су били Павле Ђуришић и око 300 његових официра и подофицира. Сви су побијени у Јасеновцу. Студент медицине Рајко Дрљевић, рођак др Секуле, који је учествовао у преговорима, када је видео превару, убио се.

– Били смо негде око Окучана, када смо сазнали за погибију Ђуришића и његовог командног кадра – сећа се Владо Никлановић најтежих дана у свом животу. – Био је то дефинитиван почетак краја великог црногорског збега. Људи су били обезглављени, препуштени сами себи. У Окучанима језива слика: усташе су све биле спалиле, побиле Србе. Лешеви на све стране. Био је, сећам се, 6. мај када смо кренули, иако изнурени потпуно, усиљеним маршом. Циљ је био да се што пре докопамо Словеније, јер нас је било све мање.

Успут, повлачећи се према Зиданом мосту, у збегу су сазнали да се Драгиша Васић са већом групом, углавном старијих четника, предао партизанима. Спроведени су у Бањалуку, у логор, где су одмах сви стрељани. Према Зиданом мосту су се повлачили поражени Немци и усташе, видевши да је рат изгубљен. Једној групи четника покушали су да се наметну као команданти др Секула Дрљевић и Бошко Аграм, познати црногорски сепаратиста, којег су управо четници ликвидирали код Зиданог моста. Иста судбина задесила је и др Секулу Дрљевића и његову супругу код Целовца у Аустрији.

Рат је био завршен. Но, не и за оне који су преживели голготу Босне и Хрватске, на свом одступничком путу ка југословенској граници и тако очекиваном сусрету са савезницима, Енглезима, до којег никада и неће доћи. У ствари Енглези никада и нису очекивали тај сусрет. Винстон Черчил је раније још подржао борбу југословенских партизана, баш као и краљ Петар Други Карађорђеић, који се са избегличком владом налазио у Лондону.

(Наставиће се)