Пише: Саво Греговић
Знатно увећана избегличка колона кренула је из Рудог, у похабаним оделима, још горој обући, без хране и лекова. Велика драма је тек почињала.
– С огромним напором прешли смо Горње Руднице – Вишеград и дошли на планину Семић, сећа се Стеван Ј. Вучетић. – Наша болница, не знајући куда ће, погрешно је досла у Рогатицу. Када је стигла наредба да се поврати на Семић, др Василије Голубовић је решио да са 41 тежим рањеником продужи за Сарајево. Већ на другој станици железничког пута према Сарајеву усташе су их извукле из воза, опљачкале их и стрељале.
Пут је од Семића водио ка Бранковићима. Ту је уследила борба са усташама. После два дана усташе су прихватиле преговоре и примирје и одступнички збег је добио пролаз. Биланс сукоба је био педесет мртвих и стотинак рањених.
Следи дужи пут преко планина Деветака и Власенице, долазак на Зљебове. Колона је потом долином Криваје пресла Мркаљ, Кладањ и Олово и сишла у долину Босне, код Маглаја. Нова, вероватно најтежа несреца на том путу – пегави тифус. Наишли су на цела легла и убрзо је било ко 2.000 оболелих. Број тифусара се повећаво из часа у час.
Тифус је “закачио” др Луку Вукмановића и његовог сина Чеда. Прво је једно време нејаки момцић носио оца, потом овај њега. – Те тренутке ни најблиставије перо не може описати – казе данас др Чедо Вукмановић, док седимо пред његовом кућом у Бечићима. – Ноге не служе, тело не слуша памет. Изнурени, болесни, стално нападани од усташа, муслимана, партизана, представљамо отписану колону. Људски живот једностано не значи ништа.
Нижу се сцене страве. Уз болест, напада опака зима. На минус 25 носе болеснике са 40 степени температуре. Људи мрзну на све стране. Када су пријатељи Глигорију Вукотићу, сину војводе Стева Вукотића скидали чизме са промрзле ноге, у једној је остало његово стопало. Мртваце нису могли сахрањивати у промрзлу земљу, па су их само спуштали у снежне рупе, поврх набацујући мало грања и камена. Посао су довршавали вуци и лисице.
Велики збег се у долини Босне поделио у две колоне. Једна је кренула десном обалом, према доњем току Босне, друга ка Тузли. “Тузланска” колона имала је окршај с комунистима и ту је претрпела тешке губитке: 150 мртвих и 200 рањених. После ове борбе колоне су се опет саставиле. Биланс је био тежак: 3.000 оболелих од тифуса, 1.200 рањеника и 2.300 промрзлих.
– Имали смо деформисана лица, брат није могао познати брата, вапаји тифусара на све стране. Хлеба, хлеба, било је једино што су људи тихо изговарали. Кад су наши код Тузле обезбедили храну, неколико прегладнелих је тако халапљиво јело да су после умирали у најстраснијим грчевима – сећа се Вучетић.
У селу Кожухе догодило се и тај дугоочекивани сусрет са Дражом Михаиловићем. С њим је било око 600 војника од којих половина није била ни за какву борбу. Били су то остаци велике војске од 100.000 људи који су мобилисани у Србији и повучени у Санџак с намером да се пребаце у Црну Гору.
Сусрет са ђенералом донео је разочарања црногорском збегу. Ништа од обећаног одмора, хране. Стеван Вучетић је описао разговор Драже и Павла Ђуришића који је ту вођен.
– Ко те је звао да дођеш овамо? Ја нисам. И најзад, кад си већ досао, зашто си повео толики народ? Изгинуће људи. Мени су потребни борци са пушком у руци. Наша ситуација је таква да се морамо растурити у тројке по шумама. Другог излаза немамо! Павле је извадио шифровану депесу из које се јасно видело наређење Врховне команде за овај покрет. Дража је тада казао да он није дао такво наређење. Онда се јавио ђенерал Мирослав Трифуновић звани Дроња и казао да је он послао ту депешу без Дражиног знања. Дошло је до жестоке расправе, потегнуто је и оружје и једва је избегнуто проливање крви међу командантима.
Павле Ђуришић је тада схватио у каквој се тешкој ситуацији налази. Није му падало на памет да се деле на тројке, како је то Дража предлагао. Издвојио је велики број тифусара и пребацио их скелом на леву обалу Босне, где су биле спремне импровизоване болнице. Организовано је неколико експедиција за набавку хране по удаљеним селима. У међувремену су стигли војвода Петар Баћовић с херцеговацким четницима и Захарије Остојић са неколико својих људи. Но, тифус је харао, ширио се великом брзином.
И онда нова велика несрећа. Партизани су напали болницу и током ноћи убили више од 2.000 болесника. Сведоци тврде да је комунисте предводио Бранко Ковачевић, који је до тада био четнички првак и био задужен да чува болницу. Ковачевић је положај избеглица оценио као безизлазан. Са четницима, ипак, није желео отворено да раскида, па је идућег дана послао код Павла 17 својих делегата преко којих је хтео да прикрије издају. Павле није хтео да разговара – свих 17 су стрељани, по кратком поступку.
Суноврат се настављао. Дошло је, ето, и до међусобног убијања. Избеглички збег је бивао све мањи, јер су сукоби са партизанима и усташама били чести, болест, глад и мраз су косили на све стране. А требало је превалити још доста пута како би се стигло до Словеније. Како би, према причама с почетка кретања на “пут смрти”, уследио спасилачки сусрет са савезницима Енглезима, до којег, како ће се ускоро испоставити никад и неће доћи.
(Наставиће се)
