Пише: Саво Греговић
Барски масакар је био само увод, стравична епизода у братоубилачком рату, који се догодио крајем рата. Најмасовнији злочин, међутим, уследиће чак после званичне објаве да је Други светски рат окончан.
Повлачење националиста, четника и многобројних избеглица из Црне Горе, под командом Павла Ђуришића, почело је 6. децембра 1944. и трајаће пет месеци. Према једним изворима било је између десет и дванаест хиљада Ђуришићевих војника и око три хиљаде избеглица. Стеван Ј. Вучетић, један од ретких који је описао црногорски збег, каже да је на “пут смрти” кренуло 12.000 наоружаних људи и око 6.000 жена, деце и стараца. У поворци се налазио и митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) са 76 свештеника. Био је ту читав Велики суд, многобројни сељаци, грађани, трговци, студенти, лекари, адвокати, учитељи и професори.
– Имао сам 14 година када сам са оцем Луком, професором Цетињске богословије, доктором теолошких наука, који је био убеђени антикомуниста, али не и четник, кренуо са Цетиња – прича др Чедо Вукмановић, иначе, синовац познатог револуционара Темпа. – Отац се, наиме, плашио да ће му партизани због његове антикомунистичке делатности, убити најстаријег сина, па је одлучио да ме поведе са собом. Прикључили смо се једној групацији четничко- националистичкој, у којој је било између 800 и 900 људи. Једно време смо провели у Зети, убеђени да ћемо преко Албаније, кренути за Грчку. Но, план је промењен и пут је водио преко Босне.
Др Лука Вукмановић био је свештеник, научник и филозоф, предавао је у Скопској гимназији, потом на Цетињу, такође у гимназији, али и у Богословији. Године 1940. је одбранио докторску дисертацију “Материјалистичко и хришћанско схватање историје”. Била је то најстудиознија, по многим оценама и најбоља критика марксизма изречена од једног свештеника СПЦ. За разлику од брата Светозара – Темпа, који је рано приступио комунистичком покрету, др Лука је био убеђени антикомуниста. Имао је 38 година када је на “пут смрти” кренуо са својим сином Чедом.
Они који су стигли до Скадра, пошто је план одступања промењен, нашли су се око Подгорице где се припремао велики збег. Ту су стигли и многобројни Приморци, они који се нису вратили преко Бара, где су их партизани сачекали. На окупу су се нашла и четворица браће Никлановић из Паштровића: Митар, Томо, Владо и Душан.
– Пре него што ћемо кренути, неко време смо боравили на Ћемовском пољу – каже Владо Никлановић. – Уопште, у Подгорици и око ње су концентрисане све снаге, како би збег кренуо за Босну, а онда даље на запад.
Налог за покрет стигао је 6. децембра.
– Сваки домаћин код којег смо становали дао нам је храну за по пет дана – забележио је Стеван Ј. Вучетић. – Војска је реквирирала кроз Зету и Бјелопавлиће око 500 волова, који ће нам послужити као храна на далеком путу. Из слагалишта Управе монопола у Подгорици достављено је сваком борцу и избеглици по 200 пакетића цигарет-папира и резаног дувана колико је ко желео да понесе. Подељени су и завоји за ране, а других лекова није било. Поворку је пратило и 1.500 натоварених коња, око 200 сељачких кола и десетак теретних аутомобила. Кроз мрачну, тиху ноћ, поворка је одмицала уз Братоножице. Њени први редови су били већ пресли планину Вјетреник, а последњи су тек кретали из Дољана код Подгорице.
Преживели се сећају прича које су их храбриле: наводно се Енглезима саопштава на сваком километру где се збег налази, па нема опасности од авиона.
Но, страдање је почело већ после два дана. Одступнике прво нападају партизани, а потом и једна формација Албанаца, од око 2.000 војника, које су предводили црногорски комунисти. Одмах потом, 11. и 12. децембра целу избегличку колону на потезу Веруша-Јабука-Матешево-Колашин напада англо-америцка авијација. Погинула су 52 војника, већи број цивила је рањен, страдала је и стока. Иста авијација ће нападе поновити још неколико пута мислећи да бомбардује преостале снаге Немаца. Немци су се тих дана увелико повлачили из Црне Горе према Албанији и Грчкој.
– Преко дана одржаван је неки прећутни мир с Немцима, а током ноћи војници из збега су нападали немачку војску, где је год то било могуће. Павле Ђуришић је давао за сваки заплењени немачки пушкомитраљез по два “наполеона” у злату, а за сваког коња по један. Отимани су и аутомобили, храна – сећа се Вучетић.
– У Рудо смо стигли пред Божић, сећа се Владо Никлановић. – Биће то, нажалост, за највећи део избеглих последња прослава Христовог рођења. Избегличка колона се ту знатно увећала. Према неким мојим проценама, мада су цифре непоуздане, нашло се ту око 21.000 оних који одступају.
Стеван Вучетић бележи да је колона увећана за 6.000 људи.
Збегу су пришли четници из Санџака и северне Црне Горе, Дурмиторски одред са капетаном Иваном Ружићем на челу и велики број цивила. Но, долазак у Рудо је био и велико разочарење. Ту се, наиме, очекивао и сусрет са око 120.000 четника из Србије под командом Драже Михаиловића, који су са црногорским збегом требало да крену на запад. Али они су изостали. Пошто су уморни и онеспокојени прославили Божић (митрополит Јоаникије је благословио војску и народ), војници Павла Ђуришића, а с њима и велики број цивила кренуо је, испоставиће се убрзо за највећи број, на пут без повратка, преко гудура врлетне Босне, преко снежних планина. Пут који ће потрајати дуго и на којем ће страдати многи, пре него што велика избегличка колона стигне на тле Словеније.
– Већ је тада многима од нас било јасно да нас чека мучан пут. Дуг и неизвестан. Но, још је било оптимизма да ћемо стићи камо смо кренули, да ћемо се наћи са савезницима Енглезима, забележили смо речи Влада Никлановића.
(Наставиће се)
