Пише: Саво Греговић

Колона одступника у којој је било нешто наоружаних људи,а знатно више обичног света, из Скадра је козјим стазама и врлетима стигла преко Сутомора до Буљарице. Успут су срели неколико партизана који су им пошто су констатовали “ми смо браћа”,казали да не морају ићи планином,него да то учине друмом,безбедно. У Буљарици су се срели са борцима Другог батаљона Прве бокељске бригаде. Нашли су се заједно комшије, рођаци,кумови,пријатељи…Уследило је поздрављање,љубљење.

-Расправљали смо сат два око одлагања оружја, речено нам је да ћемо га поново добити ујутру.Преноћили смо у једној кући,ту у Буљарици,а ујутру су нас постројили двојицу по двојицу на путу за Бар.Рекли су нам да ће нас распоредити у њихове јединице.Дали су нам пушке без затварача,а онда одузели прстење и све злато што смо имали.Чак и доњи веш из наших ранаца,сећа се Стево Борета.

Филип Микијељ и Стево Барба у књизи “Злочин без казне” аутора Драгана Барјактаревића,која је изашла из штампе пре десет година,сведоче да су у Бару лепо дочекани да им је Стево Јовановић рекао да ће ићи свако у своју команду у Грбаљ,Будву и Маине и да ће касније бити распоређени у њиховим јединицама.И онда се,кажу Микијељ и Барба,заиграло црногорско коло,запевала братска песма,и једни и други су пуцали увис у знак весеља.

У згради Гимназије у Старом Бару су се нашли сви на окупу.Маињани и Грбљани,њих око две стотине.

-После кратког времена,сећа се Стево Борета,дошли су тројица комуниста са штерикама у рукама и почели да записују имена и године рођења.Не знам да ли су сви пописани,био је мрак.Веровали смо да су то спискови за распоред у партизанске јединице.Но,после поноћи су опет дошли и овога пута почели прозивку.Изашла је напоље прва група ,10-12 људи.Мислили смо и тада да иду у партизанске јединице.Онда је отишла друга група,после прозивке.Убрзо затим су уследили митраљески рафали. У згради старобарске школе ужас.Ненаоружани,немоћни људи,схватили су да су преварени.Филип Микијељ и Стево Барба,који су тада имали 20 и 16 година,за свега шест сати су остарили. Мене су као најмлађег послали да се промувам и проверим што се догађа. Провукао сам се поред стражара и кренуо низ степенице.Свуда око мене била је просута крв.А мало даље од зграде, крај зидина, видео сам како ватра из митраљеза бљује у људе.Као у сну,без свести вратио сам се горе,сећа се Стево Барба,коме су те ноћи убили оца.

Било је те ноћи стравичних призора на претек.Кад су прозвали Станка из Будве,он је пуцао у себе из пиштоља, и својом крвљу је попрскао сеснаестогодишњег сина.Један Кнежевић из Грбља је скочио кроз прозор,и пошто се није поломио,успео је да им умакне.Ацо Новаковић, који је имао само 16 година,и коме су 1943.такође партизани убили оца,тражио је да му поштеде живот,али није вредело.

Сведоци барског масакра казу да су дванаесторицу старијих,који су претходно били одвојени да се врате кућама,побили лопатама и ашовима. Претходно су несретници морали да ископају две јаме у које су затрпани убијени.

У ноћи између 24. и 25.новембра 1944. побијено је у Бару 80 Грбљана,Маињана и Будвана.

-Цела егзекуција обављена је без суђења.Ником нису дали прилику ни “а” да каже.Сви сурово уморени били су невини и честити људи који никоме нису живот прекратили,никоме зло нанели.Учинили су то на начин који нису уобичавали ни најљући српски окупатори.Да те убије окупатор ,после битке,без суђења,ајде некако.Али да те убије кум,рођак,комшија,пријатељ после грљења и весеља,то спада у злочин најгоре врсте,ријечи су Стева Борете.

Они који су избегли стрељање,вређани и понижавани,стигли су преко Вирпазара до Цетиња.Пошто су распоређени у партизанске јединице,ошишани су до главе,а онда одредјени за бомбаше.

После готово пет деценија,откопане су барске јаме,у којима су само три лобање биле здраве.У недељу 24.маја 1992. године посмртни остаци су сахрањени у спомен костурницу,која је претходно подигнута пред манастиром Подластва код Будве.Било је присутно неколико хиљада грађана, после заупокојене литургије беседили су његова светост Патријарх српски господин Павле,митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић,академик Матија Бећковић.У име Одбора за пренос посмртних остатака говорио је Крсто Борета,тужбалице су проговориле на свој начин.
Кости барских страдалника,најзад су опојане на начин достојан човека,обележен им је гроб над којим је обелиск, велики крст опомене на време зла када је брат убијао брата,у име идеологије и “виших циљева”. Дванаест година иза тог маја у Грбљу,израњају гробнице уморених у словеначким сумама.Неке обележене,а неке тек чекају идентификацију и хришћанска обележја.

(Наставиће се)