Пише: Саво Греговић
Маја идуће године навршава се шездесет година од крвавог пролећа у Словенији. Браћа Душан и Владо Никлановић, др Чедо Вукмановић, који су се највише ангажовали како би се пронашли гробови десетина хиљада уморених без кривице и суђења, верују да ће до тада бити откривене и друге гробнице широм Словеније. А да би се у томе успело, потребно је прилично ангажовање, пре свега у Црној Гори.
Но, биће врашки тешко обележити сва стратишта. У том стратишту маја 1945. ликвидације, наиме, нису свуда извођене на исти начин. Нису сви стали пред пушчане цеви партизанских јединица које су биле добиле наређења да униште готово све оне који су одступили према граници Словеније и Југославије. Боривоје М. Карапанџић у својој књизи о југословенском крвавом пролећу 1945, с поднасловом “Титови Катини и гулази” каже на једном месту да су у “Дравограду једне ноћи заклали преко пет стотина четника, од којих су већину бацили у Драву, а остале спалили по рупама око вароши”. Исти аутор наводи да су и у Марибору стотине четника спалили.
Ликвидације су трајале неколико дана и ноћи. Тако је Похорје масовна и најкрвавија гробница, где је побијено и спаљено преко десет хиљада четника. Ово место је и данас познато под именом ‘комунистички Катини’. Тих су се дана по читавој Словенији видели велики и црни облаци, густи облаци дима, а ваздух је био испуњен задахом људских лешева. Подножје планине Похорја било је прекривено непрегледним црним јатима гавранова и орлова. Грабљивице, привучене мирисом људског меса, језовито су пиштале и грактале, тако да су ову крваву сцену чиниле још страшнијом”, пише Карапанџић.
Реке су, дакле, однеле многе лешеве, велики број убијених је спаљен. Њихових костију нема у гробницама. Но, позната су места где су ликвидације вршене, па то омогућава да се тамо и поставе обележја.
– Сада би требало да се најпре прецизно утврде имена по свим општинама Црне Горе, али и у другим крајевима, посебно Санџаку, одакле су на пут без повратка кренули они који нису трпели комунисте. И потребно је да преживели, којих такође има на овим просторима пођу до Словеније како би тамошњим властима прецизно казали где су убијани антикомунисти маја 1945 – казе Душан Никлановић.
Др Чедо Вукмановић, који ће посетити Словенију, нагласава да је потребно, након што се попишу сви убијени, да се штампа једна публикација у којој би била имена уморених. Словенци, који су покопали и оплакали своје, који су убијени од партизана, Немаца и других, штампали су такве публикације по општинама. Тако, рецимо, у књизи “Зборник жртава Другог светског рата у општини Камник”, на 142 стране су имена, датуми рођења и смрти, занимања оних који су убијени. Ту су и графички прилози терена на којему су ликвидирани.
– Сматрамо да у посао који нам следи, треба да се укључи Српска православна црква, односно Митрополија црногорско-приморска – наглашава Душан Никлановић. – Не само зато што је убијен митрополит Јоаникије, којем се још гроба не зна, такође и велики број свештеника, него и зато што су готово сви пострадали тог пролећа пре шест деценија били крштени. Веровали су у Бога, били привржени својој цркви. Мој брат Владо је одмах по нашем повратку из Словеније написао писмо митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, којим га је упознао с оним што су на откривању гробница у пределу Камника, урадили Словенци, на чему смо им, заиста, захвални. Очекујемо да нам се митрополит јави, како бисмо знали како и на који начин ће се Црква у све ово укључити.
У време док је овај фељтон излазио у нашем листу, у Будву су стигли Гордана – Реја Венгуст, која се заједно са Љиљаном Томић изузетно ангажовала око посете браће Никлановић Словенији, када су код Камника пронашли своју браћу, као и Матјаз Равникар, начелник полиције у Камнику, који је, такође, дочекао Будване. Они су дошли да се мало одморе у Будви, и обишли своје нове пријатеље.
– Душан Никлановић је учинио да заволим Будву као свој крај. Долазићу стално у овај град, такође и моји пријатељи. Јако ми је драго што су моји будвански пријатељи пронашли своје најмилије који су страдали у Словенији. Надам се да ће тако бити и са осталима. Ето и несреће, које су се догодиле у прошлости, могу да зближе људе, рекла нам је Гордана Венгуст.
И Матјаз Равникар је стекао нове пријатеље у Будви. Чуо је за фељтон у ”Новостима” и затражио од пријатеља да га прочита, јер како рече – одавно је научио ћирилицу. Очекује, рече Никлановиће, али и друге из Црне Горе у Словенији. На јесен. Помоћи ће им, као што је то урадио и током јуна ове године, да се пронађу нове гробнице оних који су страдали током маја 1945. на подручју Словеније. Јер, како рече цивилизацијски је, али и хришћански пре свега да свако има гробницу. И да она буде обележена макар и скромно.
(Крај)
