Пише: Саво Греговић

Требало је да се наниже шест деценија,да се открију трагови крвавог југословенског пролећа, задње године Другог светског рата.У Камничкој долини, захваљујући пре свега словеначким властима, које су последњих година омогућиле агилно,предано и стручно ангажовање екипа и појединаца на откривању стратишта из “времена зла”, пронађено је и обележено 16 гробница у којима почивају углавном кости свирепо убијених црногорских четника, свештеника Митрополије црногорско-приморске и бројних других цивила који су били криви само зато што нису волели комунизам. Извесно је да масовних гробница има још у подруцју Кочевског рога,на падинама Похорја,па и још понегде у којима су земни остаци црногорских, али и српских антикомуниста,које ће ускоро бити обележене.

Колико је то крваво пролеће 1945. однело жртава,такође тек треба да се утврди.Боривоје Карапанџић у својој књизи о том пролећу с поднасловом “Титови Катини и Гулази”,помиње цифру од чак 250.000 убијених,од чега је око 200.000 Хрвата који су дотерани из Плиберка.Страдали су, дакако, увелико и Словенци,чија су имена и гробови утврђени.У припреми за овај фељтон,прелиставајући бројне материјале и бележећи сећања оних који су прошли страшан пут од Везировог до Зиданог моста, преживели пакао Босне и Хрватске, снежне олује, глад и тифус,али и партизанска стрелишта широм Словеније, слажу се да је тада страдало око 27.000 људи “с наших терена”. Махом из Црне Горе,мањим делом из Србије,Босне и Хрватске.

“Новости”,које су пре неки дан отвориле ову табу тему репортажом о браћи Никлановић из Будве, који су пронашли гроб своје браће, али и те како помогли да и остали сазнају за места где почивају њихови најближи,у неколико наставака ће “прећи” тај “пут смрти” којим су верујући да иду у сусрет савезницима-антикомунистима, кренули масовно из Црне Горе њени синови и кћери.

Септембра 1944. године војвода Павле Ђуришић, главнокомандујуци црногорским четничким јединицама,иначе десна рука Драже Михаиловића, видевши да комунисти добијају рат и револуцију, сконцентрисао је све снаге око Подгорице, Даниловграда и Љешанске нахије.Претходно је био постигнут договор са принцом Марк Ђоном, који је преузео команду над свим оружаним снагама у Албанији,о привременом склоништу у “земљи орлова” и о пролазу ка Грчкој где је требало да се четници, али и бројни цивили који нису хтели да живе у комунистичкој држави, нађу са савезницима-антикомунистима. Енглезима, пре свих.У то време штаб ђенерала Михаиловића се налазио код Округлице у области Зенице.

У својој књизи “Албум црногорских четника”, која је штампана пре три године, Драгољуб Шћекић, каже да су националне снаге које су се повлачиле из Србије стигле до Дрине, где су “према предвиђеном плану Врховне команде имале да наставе концентрацију снага према Црној Гори и Приморју”. Пут за повлачење је водио преко Албаније.Но,по овом аутору,сасвим другу одлуку је донео ђенерал Мирослав Трифуновић, командант Србије како су га називали. Да се одступа преко Босне он је одлучио, како пише Шћекић,својевољно не консултујући Врховну команду. Војничка дисциплина је Павлу Ђуришићу наложила да испоштује наредбу Трифуновићеву која је била саопштена телеграмом. Србијански четници су се вратили у Србију, а црногорски антикомунисти су кренули на пут преко Босне. Али се ипак прво кренуло за Скадар.

– Ми који смо били за краља и отаџбину, војници, али и много цивила који нису хтели да дочекају крај рата с комунистима, почетком новембра смо од својих локалних команди обавештени да треба да одступимо ка Грчкој.Тих дана се у Приморју нашла и Вучедолска бригада којом је командовао Иван Јаничић и уследио је вишедневни пут ка Скадру, прича Владо Никлановић, у то време двадесетогодишњак, који је преживео и словеначки пакао.

Стево Борета,у књизи “Злочин без казне” Драгана Барјактаревића каже да су се пред пут окупили испред хотела “Авала” у Будви. Командант Миливоје Митровић,наводи Борета,нам је одржао говор и како памтим рекао: Драга браћо, договорено је да одступимо ка Грчкој, али вас молим да размилите. Нико од вас не мора да одступи, сви ви можете кућама да останете. Ви никоме никакво зло нисте учинили. Ја морам ићи јер сам заклети официр краљу и отаџбини, макар ишао и сам.

Велика група Грбљана,Маина,у којој је било и Паштровића,у којој је по сећању Борете било између 700 и 800 кренула је ка Скадру.Многи очеви су водили синове, па је било дечака са 15,16 година, али и жена. Преко Бара где су преноћили на Пристану,у згради Монопола,стигли су до Скадра. Сутрадан по доласку уследило је наређење да се врате из Албаније и то за Подгорицу.

– Пукло је тада зло међу нама.Неки су били да се вратимо, неки да се иде у Грчку.Сазнали смо да су у међувремену Митровић и грбаљски командант Ђуро Иветић ишли у Подгорицу на разговор с Павлом Ђуришићем. Друго вече смо били распоређени по кућама Срба који су живели у Скадру и ми група Маињана и Грбљана, смо одлучили да се вратимо кућама у Будву, сећа се Стево Борета.

Тај повратак из Скадра за Будву, показаће се убрзо, био је кобан за добар део Маињана и Грбљана.У Бару ће их дочекати партизани и без ислеђивања и суђења, по кратком поступку ликвидирати осамдесет људи. У Скадру је остао велики број оних који су се одлучили за пут према Подгорици, који ће касније бити настављен преко Босне и Хрватске до Словеније.А којима ће се на том путу придружити на хиљаде других који су се решили на одступање.

(Нставиће се)