Док вјетрови с Дурмитора пушу
Док гуслама Србин поји душу
Док зрак каде мириси тамјана
Док је Павла, Бошка и Дамјана
Док је часног крста и кандила
И горскијех змајева и вила
И светијех звона и олтара
Док је Чегра , Скадра и Кошара
Хладне Дрине, Таре и Неретве
И Косова и кнежеве клетве
Док јадранског мора хуче вали
Докле бадњак српска рука пали
Љути огањ из њега док врца
Док је српског у грудима срца
Славног Степе, Мишића и Цера
И док епска остављају пера
Траг по којем ходаће нам дјеца
Док је мошти острошкога свеца
Док је српских цркви и монаха
И на Ловћен Његошевог праха
И орлова на Савином Куку
Док Вукову учимо азбуку
Дјело ће се помињати твоје
Српски змају Јововић Благоје
Данас ево Богу се молећи
На слабашне и нејаке плећи
Преуз’о сам часну обавезу
Да ти спомен дигнем к’о витезу
Твоје име српски горостасу
На звјезданом сијат ће атласу
Ђе Косовка рујно вино сипа
Поред славног Гаврила Принципа
И бесмртних српскијех хероја
Легендарног косовскога боја
Прасак твојих осветничких хица
С гусларских ће одјекиват’ жица
И са пера епскијех поета
Док једнога постоји српчета
Док се чују звона с Хиландара
Док вукови вију из омара
Православни Србин ће да поје
О витештву твојему Благоје
Ти си у сред града Паламора
Усташкога пресрео злотвора
И купујућ’ карту за Небеса
Читав шаржер у крвника скреса
Из деснице јуначке и смјеле
Бљуну огањ цијев парабеле
Рески пуцањ запара тишину
Павелић се сруши у прашину
И ту оста да лежи у ране
Тај зли слуга проклетог Сатане
Што је током рата из Загреба
Пркосио свецима са неба
Крст кукасти носећи на капи
А сад крвав у ранама вапи
И у клетој земљи Аргентини
Изрешетан лежи у прашини
Цвилећ кано прегажено псето
Све нек му је од Бога проклето
Те вечери изнад Аиреса
Наста славље у Царству небеса
А задрхта земља Аргентина
Због витешког Благојевог чина
Ту крвничке груди попут чавла
Метком проби син Бијелога Павла
Дражин четник из села Косића
Изрешета Анта Павелића
Част му свака и ” Алал му вјера “
Златна ђе га величати пера
И његове осветничке хице
Угравират’ на епске странице
Српског ће га рода оратори
По свој Црној помињати Гори
И славит ће из дубине душе
Храброг сина Јова и Радуше
Јововићу српски великану
Твој револвер што у мраку плану
Решетајућ’ груди џелатове
Све преклане освети вратове
Твоје чврсте и витешке мишке
Осветише Србе из Градишке
Сво ти Српство захваљује царе
А посебно дјеца са Козаре
Пјесмом овом кроз епска ти словца
Зборе ” Хвала ” жртве Јасеновца
Што су поред хладне воде Саве
У тај земан ужаса и страве
Претрпјели Исусове муке
Од проклете зликовачке руке
Хвала сури орле са висина
Што освети Старца Вукашина
Којег сила намучи ђавоља
И ратнике са Лијевча поља
И све јаме и шкрипове крашке
Ђе страдасмо од руке усташке
Хвала твојој људској величини
За Шарговац и за Брод на Дрини
Ђе још лебде злочина авети
Ти си сабља што српство освети
Ти си рода Немањиног дика
У пакао што посла крвника
Част је данас мом епском лапису
Писат оду таквом људском рису
И у епске окиват украсе
Тебе српског рода горостасе
И жа’ ми је Христове ми крви
Зуб времена што ти кости мрви
И претвара т’јело у прашину
У далеку земљу Аргентину
Жао ми је што таквом јунаку
Не слијећу орлови на раку
Што му виле у вечерњем добу
Јетким гласом не туже на гробу
Што таквога делију и печу
Црногорци с’ жалом не лелечу
Тјело таквог требало је змаја
Да почива крај Станишић Баја
Такав крсташ требао је ор’а
Крај Кадића да лежи Тодора
Ил уз раме Бошковићу Блажу
Да почива на вјечиту стражу
Да му на гроб крај славнога Спужа
Виле плету вијенце од ружа
Да му звуци на гусларској струни
Буду вјечни почасни плотуни
Ђе громови тмурно небо кроје
Да сном вјечним почиваш Благоје
Жао ми је ал ништа не могу
Знам и тамо да си мио Богу
И надам се од избјегле браће
Да ти неко можда на гроб свраће
И да ће ти љути горски лаве
Српске Спарте пренијет поздраве
Име твоје род Немањин кличе
Милионских жртви осветниче