Пише: Слаавица Илинчић
Уступци су се чинили годинама. Сваки избори су собом повлачили неки жесток уступак. Комплетна инфраструктура ДФ-а била је стављена на располагање Младену Бојанићу кад је био кандидат за предсједника. О Здравку Кривокапићу да не говоримо. Није имао само материјалну, политичку и кадровску подршку – имао је одријешене руке. Сви су радили за њега, тј.умјесто њега. Преко свега се прелазило. Кад је потписао онај споразум иза леђа ДФ-а у септембру 2020. Кад је Абазовић (више пута) говорио да с ДФ-ом не може бити никакве коалиције. Кад је Жарко Ракчевић, кога смо тада сви видјели као сиву еминенцију Уре, рекао јавно да се не би смјели уважити резултати избора. Кад се формирала експертска влада, ДФ, који је својом бројношћу предводио побједничку коалицију, није добио ниједно министарско мјесто. А није да није имао стручних људи, напротив. Нити мјесто државног секретара. Добијене су позиције директора неких предузећа и директората. То су добили они које је, сходно резултатима, сљедовало 60 и кусур процената у власти. Прешло се и преко тога.
Тзв.мањинска влада је била још ригиднија у склањању ДФ-а из власти. По мало чему се мањинска, сада техничка, влада разликује од депеесове владе. Шверц није сведен на подношљиву мјеру, нема још судских поступака против лопова из бившег режима, није одржан попис, нема лустрације нити испитивања поријекла имовине, бирачки списак с десетинама хиљада фантома није ни такнут. Можда неко рачуна – пушти ђа’ола, може нам ваљати која хиљадица гласова више. Стигматизација српског народа са свим његовим обиљежјима не да није престала, него се ових дана захуктава толико да изазива озбиљну забринутост, а власти ни прстом мрднуле нису.
Зато се на свако пет минута помиње Темељни уговор. Влада једне државе се хвали да поштује и спроводи законе! Смијурија једна. Они који су на ивици цензуса или испод њега имају апсолутну власт у рукама. И врло често је злоупотребљавају. А колико је опасна апсолутна власт у преддемократском друштву као што је наше, свједочи 30-годишња несмјењивост ДПС-а. Треба ли нам то? Не треба. Доста је било.
Сада се, ево, прича о предсједничким изборима. Заказани су. И опет, прије него што је кампања и почела, већ се кроз народ пласира прича да ће кандидата ДПС-а побиједити само заједнички кандидат. Припрема се јавност за харангу на евентуалног кандидата ДФ-а. По сценарију, само нестраначки кандидат треба да буде заједнички.
А знамо и зашто. Који страначки кандидат може добити довољно гласова за сигуран други круг с кандидатом ДПС-а, ма ко то био? Ура, СНП, Цивис, Демократе, Европа сад – сви заједно не могу, на нивоу државе, прећи 30-ак процената. Џаба Ескобари, Борељи и Пицуле. Зато је битно на фору натјерати ДФ да нема свог кандидата. Већ је почела прича о вртоглавом паду рејтинга ДФ-а. А ДФ власт у већини општина. Зато, ДФ би морао имати свог предсједничког кандидата. Да не буде понављање приче из претходног периода – сви гракну углас да ДФ занимају само фотеље. Онда се ДФ одрекне фотеља у које засједну управо они што су грактали. Многе ствари које су се у протеклих двије и по године дешавале у односу на ДФ, биле су неморалне, непоштене, одвратне и љигаве. Зашто? Страни фактор, домаћа похлепа и Удба. Удба, снајка, Удба.
И вријеме је да се стане с тим. ДФ мора имати кандидата за предсједника.
